Bojan Pajtić, predsednik Demokratske stranke, članovima svoje partije će na jesenjim izborima postaviti četiri pitanja: podržavate li pridruživanje Srbije NATO alijansi; dajete li podršku otvaranju procesa pregovaranja o reintegraciji opozicionih stranaka evropske orijentacije, izniklih iz DS-a, u jedinstvenu DS-a; podržavate li predlog da istopolni brakovi u Srbiji dobiju isti formalni status i korpus prava kao i druge bračne i vanbračne zajednice; da li ste saglasni sa idejom da sindikati uzmu učešće u radu stranke kroz participaciju u organima DS-a, izbornim procesima i procesima odlučivanja?
Zašto Pajtić baš sad izlazi sa baš ovakvim predlogom aktivizma? Četiri su moguća odgovora koji se međusobno prožimaju i u sva četiri je sadržana želja da DS izađe iz mejnstrima i ponudi nešto novo. Kakvo god, ali novo.
Prvi, i najverovatniji razlog jeste želja da pronađe način da ostane na čelu stranke i bude zastava DS-a. Drugi, osetio je politički trenutak, ili je na njega — ne subjektivno već objektivnim razlozima — nateran, pa želi da se nametne zapadnom delu međunarodne zajednice. Treći razlog može biti da je jednostavno u pitanju očaj. Četvrti, i najmanje verovatan, da bude kišobran DS-a, odnosno da ne trči unutarstanačku predsedničku trku, već da se povuče i prepusti mesto, na primer, Zoranu Lutovcu i zato ovakvim stavovima stavlja sebe na udar političkih protivnika, a štiti tog nekog novog čoveka na čelu DS-a.
Raskopčavanje ponuđenog programa
„Predugo smo, na različitim nivoima, taoci večitih političkih abonenata, onog sloja koga je Slobodan Jovanović nazivao ’poluintelektualcima‘, sloja koji je potpuno nevidljiv kad se vodi kampanja ili daje doprinos opštem dobru ili samoj organizaciji, ali se, sa digitronom u jednoj i tompusom u drugoj ruci, do usijanja aktivira kada se u stranci ili državi dele pozicije“, kritikuje Pajtić u svom pismu neke stranačke kolege i time pokazuje da se nije predao u trci za predsednika partije.
„Dok srpski režim okreće svoj brod sve više ka Rusiji, dok Putin diktira sastav nove Vlade, dok se na izborima kradu glasovi, dok se u izbornoj noći ruši deo Beograda, dok se ukida elementarna sloboda svakom ko ima integritet, dok se građanska Srbija sa Surčina kolektivno odliva u pravcu Berlina, Njujorka, Londona, opet pravimo iste greške“, piše dalje Pajtić očigledno u želji da se nametne Zapadu. Tu nakanu konkretizuje radikalnom konstatacijom da „DS mora napraviti iskorak koji nije popularan…… zato DS treba da se založi za ulazak Srbije u NATO“.
Opravdanje da možda hoće da bude onaj kišobran DS-a koji pomenusmo, nazire se iz dela pisma gde kaže da se „ne razgovara se o idejama, nego o imenima i licima, bez svesti o dramatičnosti situacije u kojoj se nalaze i Srbija i Demokratska stranka, umorne od svoje ’političke elite‘ i prestravljenje zbog gubitka svake nade“.
Svesno na marginu
Nije ovo prvo pismo Bojana Pajtića. Podsetimo da je avgusta 2014. napisao „Deset teza o Srbiji“, gde je istakao da „sve dok je ostrašćene prve i druge Srbije, neće biti Srbije“, a vertikala tog teksta je bila kovanica „srpska Srbija“.
Koji je, onda, pravi Pajtić? Onaj koji pre dve godine piše da smo „narod osudili na večito iščekivanje konačne odluke o tome da li smo Istok ili Zapad“, ili onaj Bojan Pajtić koji danas tvrdi „mi nismo ’istok Zapadu i zapad Istoku‘“?
Čini se da je jedini pravi Bojan Pajtić onaj mudri laloš koji nepogrešivo pronalazi put ličnog političkog opstanka. To što smo skloniji da verujemo kako ovaj „novi“ Pajtić nije suštinski Pajtić — jer je mnogo više puta ponavljao da je protiv nego za NATO, samo je dodatna potvrda njegovog instinkta za političkim samoodržanjem.
Teze o sindikatima i one o brizi o srednjem sloju srpskog stanovništva ponavljaju se u nizu njegovih pisama za gotovo sve dnevne listove u poslednje dve godine. Tako je i u ovom najnovijem. Ali pored zalaganja za NATO, novost je i zalaganje za istopolne brakove.
Ako iskusan, prekaljen, političar kao Bojan Pajtić predlaže Srbiji NATO i gej brakove u trenutku kad mu je stranka u opoziciji i jedva preko cenzusa, a pritom je nesumnjivo svestan da je ta Srbija većinski protiv ove dve novotarije, onda to znači da njegovo pismo nikako nije incident, već deo plana.
Novi aktivizam koji nudi Pajtić je, naime, aktivizam na duge staze. On je čovek koji, sportski rečeno, igra na poene, jedan za drugim, bez presinga, zakucavanja ili nokautiranja. Tako je radio sve vreme njegove političke karijere, pa tako postupa i sad.
Novi program DS-a — ma koliko on uključivao i sve sestrinske stranke nastale od DS-a za četvrt veka višestranačja u Srbiji — gura ovu stranku na procenat, dva, iznad cenzusa —ali sa Bojanom Pajtićem na njenom čelu. Ponavljamo, čini se da je ovo svestan izbor u ovom političkom momentu i pod ovim okolnostima. Docnije se on uvek može vratiti.