Poslednje ankete pokazuju da je većina Britanaca za izlazak svoje države iz EU. Tako nešto pre samo nekoliko godina bilo je nezmislivo. Ipak, nekoliko finansijskih kriza, od kojih je prva počela u SAD, a nastavila se u Evropi, izgleda da je promenilo mišljenje britanskog javnog mnjenja o eksperimentu ujedinjenog evropskog kontinenta.
Međutim, nije samo ekonomska kriza ta koja određuje volju većine Britanaca. U fokusu političkih debata našao se, kao i u SAD, strah od ilegalne i legalne migracije, s tim što Britance mnogo više zabrinjava ova druga. Napredak u pregovorima Turske o ulasku u EU povećao je strahove britanskih građana. Turska bi, ukoliko pristupi Uniji, bila najveća država posle Nemačke i jedina muslimanska zemlja unutar EU.
Drugi argumenti za napuštanje Unije bazirani su na ustupanje suvereniteta „bezbrojnim, neodgovornim birokratama iz Brisela“. Možda je raspoloženje građana Britanije najbolje oslikao komičar Džon Kliz, našoj javnosti najpoznatiji po ulogama u serijalu „Leteći cirkus Montija Pajtona“, u tvitu u kome je napisao da EU birokratija „briše tragove demokratske odgovornosti“.
Pobornici ostanka u Uniji uglavnom koriste ekonomske argumente, upozoravajući da bi napuštanje EU prosečno britansko domaćinstvo moglo da košta 4.200 funti, što nije mala svota, s obzirom na to da je prosečna vrednost kojom britanska domaćinstva raspolažu nešto više od 25.000 funti.
„Bregzit“ će usporiti britanski ekonomski rast i produktivnost, upozoravaju pro-EU Britanci, a BDP može da padne za oko 6 odsto do 2020. Osim toga, prema njihovom mišljenju, tržište može reagovati neočekivano, sa naglim padom vrednosti funte, oko 10 odsto. Funta na globalnom finansijskom tržištu već beleži istorijske padove, što stručnjaci tumače kao rezultat neizvesnosti oko ishoda referenduma. Uvoz bi postao skuplji, a istovremeno bi zavladala i recesija.
Sa druge strane, najžešći pobornik „bregzita“, bivši londonski gradonačelnik Boris Džonson, tvrdi da London nedeljno finansira Brisel sa 350 miliona funti. I pored toga što ga protivnici optužuju da obmanjuje javnost, većina građana mu veruje, kao što veruje i da će im za pet godina biti bolje van Unije nego unutar nje, pokazuju ispitivanja javnog mnenja.
Svetska tržišta se ponašaju kao da će britansko napuštanje EU značiti značajan preokret, pre svega za finansijske kompanije. Guverner Engleske banke Mark Kerni nedavno je govorio o „teškim posledicama“ „bregzita“, koji utiče na finansijsku stabilnost uz „rizike koji potiču iz vrlo visokog deficita platnog bilansa, tržišta nekretnina, tržišne likvidnosti i mogućih negativnih prelivanja na ostatak EU“. Slično mišljenje dele i američki finansijski stručnjaci.
Neki stručnjaci veruju da bi „bregzit“ mogao da utiče na SAD čak i kratkoročno, posebno u vezi sa poboljšanjem američke konkurentnosti u odnosu na London, evropski finansijski centar. Njihovo mišljenje je da bi se Njujork tako bolje pozicionirao na svetskom tržištu kapitala.
„Bregzit“ bi mogao da dovede do globalnog pada cena akcija, pa investitori strahuju od toga kakav uticaj bi referendum mogao da ima na britansku ekonomiju, a takođe strahuju i od domino efekta, da bi i druge članice Unije mogle da krenu britanskim putem. Treba, međutim, imati na umu da je referendum samo prvi korak na britanskom putu za izlazak. O uslovima napuštanja EU, Britanija bi trebalo da pregovara sa Briselom.
EU može da kazni Britaniju zbog izlaska, a pitanje je i koje bi se države, sledeći njen primer, odlučile za izlazak. O Grčkoj je već bilo dosta govora, međutim, britanski primer bi sigurno naveo još neke članice da porazmisle o tome koliko im je korisno da finansiraju briselsku birokratiju. Ako Britanija napusti Uniju, to će biti znak da ona mora iz osnova da se reformiše.
Sa druge strane, postavlja se pitanje šta će biti ako neki delovi Britanije odluče da ostanu u Uniji. Škotska se većinom izjašnjava za ostanak, na primer (60 odsto), za razliku od Engleske (43 odsto). Nije teško zamisliti da u slučaju „bregzita“ Škoti ponovo pokrenu pitanje sopstvene nezavisnosti, a postavlja se pitanje i kako bi to uticalo na Severnu Irsku, koja je poslednjih godina živela u relativnom miru.
Kada sve sagledamo, moramo da se zapitamo, razmišlja li prosečan britanski glasač o svim ovim pitanjima? Poučeni jugoslovenskim iskustvom, moramo reći da na referendumima ovakve vrste ne odlučuje razum. Odlučuju strah i nada. Zato je i petina ispitanika u istraživanjima javnog mnjenja u Britaniji i izjavila da postoji mogućnost da do 23. promene iskazano mišljenje. Zato je i teško prognozirati ishod referenduma i budućnost posle njega ukoliko „bregzit“ postane realnost. Ukoliko Britanci ipak odluče da ostanu unutar EU, biće po onoj narodnoj — „tresla se gora, rodio se miš“.
