Gospodine Lambsdorf, kako ocenjujete predlog šefa nemačke diplomatije Frank-Valtera Štajnmajera o postupnom ukidanju sankcija Rusiji u slučaju suštinskog napretka u realizaciji Minskog sporazuma za Ukrajinu?
— U celini smatram da predlog ima smisla. Kada se radi o Minskom sporazumu, situacija je sledeća (Štajnmajer je o tome govorio): Sada nema progresa. Odnosno, on nije govorio o uslovima koji su već delimično ispunjeni i ne predlaže iz tog razloga ukidanje sankcija. On želi da u budućnosti dođe do ukidanja sankcija na razuman način. Ne u tehnici „crno-belo“ kada se uključuje i isključuje svetlo — i odjednom postaje tamno ili svetlo. Već postepeno. Naravno, treba da postoji i jasnost u odnosima, posebno, u onome što se tiče Krima i odnosima prema predstojećim izborima u Donjecku i Lugansku. Suverenitet Ukrajine treba da bude uspostavljen bez bilo kakvih „ali“.
Nema realnog progresa. Smatrate li da bi predlog ministra Frank-Valtera Štajnmajera mogao nekako da ubrza proces rešavanja krize?
— Ne bih želeo da spekulišem o motivima šefa diplomatije Štajnmajera. Međutim, ako taj predlog bude usmeren na to da se, između ostalog, Moskva zamisli o temi kako ponovo poboljšati odnose sa Zapadom, ja bih to samo pozdravio. Deo mogućeg rešenja treba da budu konkretne mere ruskog rukovodstva prema separatistima na istoku Ukrajine.
U Berlinu aktivno govore o novoj strategiji Bundesvera u kojoj se Rusija, navodno, ocenjuje kao protivnik. Kao potpredsednik Evropskog parlamenta, da li zaista mislite da je Rusija protivnik?
— Kao prvo, Rusija je naš sused na evropskom kontinentu. Dobrosusedski odnosi su nam zato važni. Još bi bolje bilo kada bi se mogla izgraditi „zajednička evropska kuća“ gde u budućnosti ne bismo bili samo susedi već stanari jedinstvene „kuće“. Međutim, ponašanje ruske Vlade poslednjih meseci nateralo je na brigu rukovodstva mnogih nacionalnih Vlada. Npr, ako se govori o temi „hibridnog rata“ ili o „ljubaznim ljudima“ — vojnicima bez oznaka, kao što je to bilo na Krimu. Iznenađenje je bilo da dok je predsednik Putin govorio da tamo nema ruskih vojnika, na televiziji je istovremeno prikazivan film „Povratak kući“, koji osvajanje Krima predstavlja kao ranije planiranu strategiju. Ova mešavina pretećeg ponašanja i nedostatka poštenja dovodi do pogoršanja odnosa. Potrebne su, sa naše tačke gledišta, mere, posebno za zaštitu naših istočnih zemalja-članica, takvih kao što su Poljska, Rumunija ili baltičke zemlje. Međutim, ja želim da kažem još nešto: mere za jačanje zaštite pre bih usvojio danas, a ne sutra, i zajedno sa demokratskom, pluralističkom i uspešnom Rusijom „ušao bih“ u „zajedničku evropsku kuću“.
Želim da se vratimo temi Turske. Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan želi što pre da dobije za svoje građane ukidanje viznog režima sa EU. Postoje 72 uslova koje Turska treba da ispuni. Ovi uslovi su bili dogovoreni sa Turskom još 2013. godine. Može li ih Ankara ispuniti?
— Pre svega, to zavisi od turske strane. Ako svih 72 uslova bude ispunjeno, bezvizni režim će imati realnu šansu. Međutim, tom pitanju se odnosi i slabljenje pravne države u sferi demokratije za koju, nažalost, predsednik Erdogan nije spreman. Lično ja i moja politička partija, liberali, u ovom trenutku ne vidimo šansu za potpunu viznu liberalizaciju, iako bismo veoma želeli da do nje dođe. Zato što je uvek dobro da ljudi razgovaraju međusobno, međusobno se posećuju, zaključuju poslove ili posećuju naučne kongrese, a da im pritom ne trebaju nedelje ili meseci za dobijanje viza.
Sada Erdogan preti da prekine tzv. migracioni sporazum sa EU. Da li je insistiranje nemačke kancelarke Angele Merkel na njoj bilo pravilno? Šta da se radi u ovoj situaciji?
— Kao prvo, ostati mirni. U politici je to veoma dobar recept: u početku napraviti suštinsku analizu. Sve dok Erdogan nije spreman da menja svoje tzv. antiterorističke zakone, on ne može da očekuje da EU ispuni sve njegove želje. Zato smatram da nam je potreban kompromis koji će obezbediti bezvizni režim u početku za određenu grupu putnika — npr. ljudi sa visokim obrazovanjem, umetnici, naučnici ili biznismeni.
Šta mislite, da li je to moguće ove godine?
— Tokom 6-12 meseci to bi sigurno bilo moguće. Međutim, to nije glavno. Potpuno je nerealno bilo obećanje evropskog rukovodstva da će dobiti potpunu viznu liberalizaciju već u junu 2016. godine.
Kako ocenjujete rezultate glasanja u Bundestagu o rezoluciji o priznanju genocida nad Jermenima? Da li je reakcija Ankare adekvatna?
— Reakcija Ankare je malo zbunjujuća. Mnogi su besni zbog odluke nemačkog parlamenta. Mogu to da razumem, čak i ako se slažem sa sadržajem rezolucije. Međutim, izjave iz redova turskog rukovodstva, od predsednika Erdogana i drugih prema nemačkim poslanicima su potpuno nedopustive. One kao da dolaze iz neke druge ere. O takvim stvarima kao što je „nečista krv“, o tome da se razjasni ko je „pravi Turčin“ govorili su pre sto godina. Takve vrste apsurdnih izjava govore o tome da se Turska nalazi u složnoj političkoj situaciji. Predsednik Erdogan potpuno ne uvažava svoju ustavnu ulogu i pokušaće da promeni zemlju u pravo predsedničko carstvo.
U toj situaciji takođe treba ostati miran?
— Turska je suverena zemlja. Ni EU ni Nemačka nemaju prava da ukazuju Turcima kako da upravljaju svojom zemljom. To se odnosi i na Rusiju i na druge zemlje. Svaka zemlja samostalno odlučuje kako da vlada. Mi možemo podstaći nekog na borbu za slobodu, demokratiju i ljudska prava. Međutim, na kraju tursko stanovništvo će odlučiti da li žele da ono ima predsednički sistem na čelu sa gospodinom Erdoganom ili bez njega.
