Učestale priče da je Balkan, a time i Srbija opet „meta“ Zapada koji pokušava da ponovo zatalasa ovaj region, jer želi da ga drži pod kontrolom, dodatno je podgrejana najnovijim, doduše, niti potvrđenim niti demantovanim, vestima da je mandatar Vlade Srbije Aleksandar Vučić otkazao dve unapred isplanirane posete — Vašingtonu i Briselu.
Da li su razlozi otkazivanja posete samo tehničke prirode, ili se iza toga možda krije i neki viši razlog, za sada je nepoznanica koja je ostala iza zatvorenih vrata posle susreta ambasadora Amerike Kajla Skota i ambasadora EU Majkla Davenporta, na njihovo insistiranje, sa Aleksandrom Vučićem. Da li Zapad zaista ima razlog da „ruši“ Srbiju, ili samo želi da je „tenzijama“ drži podalje od Rusije pitanje je na koje politikolog Dragomir Anđelković ima spreman odgovor.
Otkazivanje poseta, kako kaže, na tako visokom nivou ne može da ne bude bez neke političke pozadine, što znači da tehnički razlozi mogu da budu samo izgovor.
„Ako analiziramo odnose Srbije i Zapada moramo da budemo svesni da Zapad može mnogo toga lošeg da nam napravi. Mi smo svesni da Zapada nije baš dobronameran prema nama, ali opet svesni smo i da se nalazimo u dometu njegove moći. Sa druge strane, Rusija nam je prijatelj i faktor podrške u odbrani nacionalnih interesa, ali u našem regionu gde smo potpuno opkoljeni NATO-om i EU dometi moći Rusije nisu toliki da može da nas zaštiti od svakog zla koje dolazi sa Zapada. Beograd tu pokušava da igra specifičnu igru: da dâ određene ustupke Zapadu da bi se pritisak olabavio, a sa druge strane da ne žrtvuje potpuno nacionalne interese, ali i da održi dobre odnose sa Rusijom, jer oni su nam strateški partner“, objašnjava Anđelković.
On ističe da to nije laka igra jer „Zapad stalno pokušava da zategne omču oko vrata Beogradu“, a Beograd pokušava da je olabavi, a povremeno je spreman i da ide u određeni nivo konfrontacije sa Zapadom, ali se trudi da ona ne poprimi totalni karakter.
„Naime, kada bi se to desilo imali bismo verovatno Majdan u samoj Srbiji, neku vrstu ukrajinskog scenarija, a spolja bismo imali dodatni pritisak i pokušaje da nam se nanese velika ekonomska i politička šteta“, mišljenja je naš sagovornik.
Anđelković smatra da je Beograd jedna vrsta „taoca agresivne politike Zapada“ i da pokušava da iz te „talačke krize“ izađe sa što manjom štetom, ali rizik je veliki jer se nikada ne zna da li će se suočiti sa novim pritiskom.
„Interes Zapada je da održava određena ’narandžasta talasanja‘, koja čak i ne prerastaju, čime Zapad podseća balkanske vlastodršce ko je glavni. Zapad polazi od toga da jaki lideri, recimo Vučić u Srbiji, Gruevski u Makedoniji i Dodik u Republici Srpskoj teže da se emancipuju i da ne rade baš na dugme. To jest, pokušavaju da plate neku vrstu reketa Zapadu, a da samostalno funkcionišu. Zapad to ne voli. I zato ih stalno podseća da će se, ako pređu neku liniju, suočiti sa direktnim udarima. Podseća ih tako što stalno publikuje neke afere, ima svoj ideološki sistem pritiska obično kroz nevladin sektor, medije i tako podgreva izvesni stepen političke vatre koji može da kontroliše“, objašnjava Anđelković.
On napominje da je to u Makedoniji već otišlo malo dalje od planiranog, dok je u Srbiji još sve na relativno odmerenom nivou. U svakom slučaju, kaže on, moć Zapada se stalno demonstrira.
„Mi u Srbiji smo to videli kada je Zapad 2008. godine tražio od Vojislava Koštunice da napravi koreniti zaokret, što nije učinio zbog čega je stvoren politički blok, koji je uz medije i finansije faktički izvršio udar na njega da bi na kraju bio srušen sa vlasti. Prethodno smo sa Slobodanom Miloševićem imali pravu narandžastu revoluciju, prvu u Evropi. A sve to Zapad neće dopustiti da se zaboravi. I kada to ne namerava da napravi, stalno demonstrira da može“, mišljenja je naš sagovornik.
On u isto vreme naglašava da u svemu tome bitnu ulogu igra i odnos Srbije i Rusije.
„Koliko god je Zapadu bitno da u Beogradu bude kooperativnosti po pitanju Kosova i Bosne i Hercegovine gde Srbija nije spremna da radi baš sve što Zapad hoće, toliko im je važno da se Srbija distancira od Ruske Federacije. Ne traže oni od nas da uvodimo Rusiji sankcije, ali traže da prekinemo vojno-tehničku saradnju i da se polako odmaknemo od Rusije. Zapad svoj odnos prema balkanskim političarima meri na osnovu njihove distance prema Rusiji. Što su bliže Rusiji, to su više neprijateljski raspoloženi prema njima“, uočava Anđelković.
Naš sagovornik zaključuje da Zapad od nas očekuje da u Evropskom parlamentu podržimo razne rezolucije protiv Rusije „i šta sve ne“. Beograd sve to ne radi i samim tim revoltira Zapad.
