Ko prati političku komunikaciju u Srbiji, ne može a da se ne složi sa onom narodnom — zlatna je svaka koja se ne izgovori.
Ono što politički neistomišljenici u Srbiji izgovaraju jedan o drugom, pristojan čovek ne bi izgovorio ni o najcrnjem neprijatelju.
Međutim, nije problem što je komunikacija između političkih neistomišljenika u Srbiji na nivou pijanica iz zadimljenih krčmi trenutak pre nego što potegnu noževe, to je za nas odavno postalo folklor na koji smo navikli. Problem je kad se naša „politička epika“ prelije van granica zemlje.
Upravo ovih dana svedoci smo težine naših „teških reči“ koje su se izlile van granica Srbije.
Ko je na fotografijama video izraze lica učesnika sastanka Vučić—Skot—Davenport, jasno mu je da ton uglađenog, diplomatskog saopštenja nema baš mnogo veze sa tonom sastanka. Nema sumnje da na sastanku nije bilo teških reči, ali poznato je da se u životu, a posebno u diplomatiji, i najgore stvari mogu izreći biranim, kulturnim rečima.
Tako je, izgleda, i danas bilo.
Srbija je takva kakva jeste, i kao i sve zemlje te veličine i snage nije u poziciji da se surotstavlja velikima i moćnima i vodi jedinu moguću i održivu spoljnu politiku (što bi otpevao Džej — i na istok i na zapad, na sever i jug). Srbija kao takva, nažalost, nije u prilici da se suprotstavlja velikima.
Ma koliko u savremenim geopolitičkim igrama Srbija bila beznačajna za velike igrače, to ne znači da će joj oni dopustiti da se ponaša kao razmaženo derište.
Otud i reakcije Brisela i Vašingtona (čiji su zastupnici Davenport i Skot) na „teške reči“ na njihov račun.
Čak i da su lično Davenport i Skot organizovali i finansirali protest „Ne da(vi)mo Beograd“ i da su lično za uši izvukli na ulice svakog ko se pojavio na protestu, to nije razlog da se po kojekakvim tabloidima pojavljuju tekstovi kakvi su se ovih dana pojavljivali, ili da, daleko bilo, ministri na društvenim mrežama optužuju diplomate najmoćnijih zemalja za zaveru za ubistvo premijera.
Čak i da su te optužbe tačne, neke stvari se jednostavno ne rade. Posebno iz pozicije slabijeg i nekoga ko bezuslovno teži evropskim integracijama. I što boljim odnosima sa SAD.
U diplomatiji, jednostavno, postoje neka pravila ponašanja kojih bi svi trebalo da se pridržavaju. Jačima se može da „zaobiđu“ pravila diplomatske pristojnosti. Slabijima ne.
I to nije greška koja nam se prvi put dešava. Gotovo zakonomerno, svaka vlast u Srbiji od ′90. pravila je istu grešku, sa ovom ili onom velikom silom.
Zato je sada, možda, pravi trenutak da se promeni komunikacija i u unutrašnjoj politici. Jer kad kafanski rečnik postane „običajno pravo“ u svojoj kući, onda se tako ponašamo i u tuđoj. Kao slon u porcelanskoj radnji.
Politička komunikacija je kao kućno vaspitanje — dolazi iz kuće. Sa ovakvom unutrašnjom komunikacijom, na spoljnom planu samo sebi možemo napraviti probleme. Ako se ovako nastavi, mogla bi nas ubiti „teška reč“. I ne bi nam bilo prvi put.
