Prošle nedelje, nemački parlament (Bundestag) započeo je debatu o Zakonu o integraciji, prvom takve vrste u istoriji zemlje. Prema odredbama nacrta, tražioci azila moraće da pohađaju časove jezika, kulture i vrednosti koje važe u Nemačkoj u zamenu za brži pristup tržištu rada. Vlada je obećala da će subvencionisati 100.000 novih „radnih mogućnosti“, od kojih su mnoge slabo plaćeni poslovi. Zakon o radu biće blaži kada je u pitanju zapošljavanje izbeglica. Izbeglice bez posla moraće da ostanu u oblastima u kojima su se prvi put prijavile, a onima koji odbiju da prihvate vladin program značajno će biti umanjena pomoć.
Nemački političari smatraju da ovakvim merama mogu da spreče nastajanje „paralelnih društava“, tipičnih za Francusku i Belgiju, i geta, koja su u Nemačkoj i Švedskoj nastala početkom šezdesetih godina, kada su se stotine hiljada Turaka slile u te zemlje kao „gastarbajteri“.
U Nemačkoj toga doba nije bilo želje da se ti ljudi integrišu u društvo, a restriktivni zakon o državljanstvu, još iz vremena pre Prvog svetskog rata, otežavao je dobijanje pasoša. Levica je takvo stanje nazivala multikulturalizmom; desnica je pak računala da će se gastarbajteri vratiti u matične zemlje po odlasku u penziju.
Međutim, mnogi Turci su ostali; procene su da u Nemačkoj ima oko 1,5 milion građana turskog porekla. Geta i otuđenje takođe i dalje postoje. Najbolja potvrda za to je procena haškog Centra za borbu protiv terorizma, prema kojoj se na strani DAEŠ-a u Iraku i Siriji bori 700 nemačkih građana.
Ipak, Nemačka je puna političara, reditelja, glumaca, fudbalera i pisaca sa turskim prezimenima. Zajedno sa značajnim prilivom ratnih izbeglica bivše SFRJ, Jevreja i Nemaca iz bivšeg SSSR-a, promenili su lice Nemačke.
Nemačka, oštro podeljena na katolike i protestante, koji se među sobom nisu mešali, odavno je prošlost. Oko 20 odsto stanovnika su migranti ili njihovi potomci. Međutim, izazov pred kojim se Nemačka danas nalazi umnogome je drugačiji, ne samo zbog svoje veličine.
Izbeglice iz ratnih zona, poput Sirije, Iraka ili Avganistana, duboko su traumatizovane i pitanje je kako će prihvatiti uslove za sticanje znanja koje će im omogućiti da se uklope u nemački način života.
U prvim danima prošlogodišnjeg velikog izbegličkog talasa, nemački građani reagovali su efikasnije od vlasti, koje su bile pretrpane, pomažući izbeglicama. Međutim, novogodišnji kelnski incident sve je promenio i ultradesničarska Alternativa za Nemačku ove godine kapitalizuje nezadovoljstvo građana dosadašnjom imigrantskom politikom.
Kancelarka Merkel jedno vreme uspešno je branila Ustavom zagarantovano pravo na azil, međutim u svom pragmatičnom maniru, ipak je prihvatila kontrolu nemačkih granica, sporazumela se sa Turskom (milijarde evra u zamenu za držanje izbeglica daleko od Evrope), dok su Balkanske države zatvorile svoje granice i tako relaksirale Nemačku.
Nemačko javno mnjenje veoma je zainteresovano za debatu o zakonu koji će izmeniti lice njihove zemlje. Svi su svesni da će, da bi eksperiment uspeo, Nemci morati da ojačaju kapacitete lokalnih organa vlasti kako bi integrisali hiljade novopridošlih ljudi drugačije kulture i traumatizovanih dugogodišnjim ratnim sukobima.
Novi zadaci postavljaju se i pred bezbednosne službe, koje će morati da pojačaju nadzor. Nedavno je nemačka policija uhapsila trojicu osumnjičenih da pripadaju terorističkoj ćeliji. Sva trojica su bili registrovani kao izbeglice iz Sirije.
Promene će morati da se očekuju i u nemačkoj spoljnoj politici prema Severnoj Africi i Bliskom istoku, a pitanje je kako će eksperiment uspeti bez podrške nemačkih partnera iz EU.
Težak zadatak, čak i za tako moćne i bogate države kao što je Nemačka.