Samo dan pre konačnog odlaska Muhameda Alija u legendu, prethodio je još jedan pokušaj spasavanja časti dobitnika Nobelove nagrade za mir u svetu koji je to „priznanje“ dobio na veresiju pre nego što je praktično i zaseo u Belu kuću.
„Sjedinjene Države će se zalagati za rešavanje krize u Siriji političkim sredstvima i neće prolivati tamo krv, ponavljajući greške iz prošlosti“, reče Obama diplomcima Vojno-vazdušne akademije u Koloradu. Odabrao je pravo mesto za takvu poruku.
Naravno da je mislio na prolivanje američke krvi. Da je brinuo o sirijskoj, libijskoj… Tamo se ne bi ni ratovalo.
Primetio je samohvalisavo da „nijedan američki vojnik nije uvučen u još jedan građanski rat na Bliskom istoku“. Valjda je hteo da kaže da ga, osim Nobelove nagrade, to razdvaja od njegovih prethodnika. On je ratovao sa bezbedne udaljenosti od preko 10.000 metara, iz vazduha.
Muhamed Ali je, takođe, vodio borbe, ali samo u ringu. Dalje od plemenite veštine nije hteo, čak i kada je morao.
„Nemam problema sa Vijetkongovcima. Oni me nisu nazvali crnčugom. Neću da putujem 16.000 kilometara da bih učestvovao u ubijanju i paljenju drugih ljudi samo da bih pomogao dominaciju belih robovlasnika nad tamnoputim ljudima širom sveta. Ovo je vreme i doba kada takvo zlo mora da nestane. Zašto bih bacao bombe i pucao na smeđe ljude u Vijetnamu kada su takozvani crnci u Luisvilu tretirani kao psi i oduzeta su im osnovna ljudska prava“, izjavio je Ali odbivši 1967. da ode u Vijetnamski rat. Njegove izjave su bile inspiracija mladim Amerikancima da se i oni usprotive ratu.
Prethodno je zbog ugnjetavanja crnačkog stanovništva Amerike 1964. javno prihvatio islam i ime Kasijus Klej promenio u Muhamed Ali.
A još pre toga, zlatnu medalju osvojenu na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine, Klej je iz protesta bacio u reku Ohajo zbog toga što mu je bilo zabranjeno da večera u jednom „belom“ restoranu.
Nije brinuo o tome kako će promena imena uticati na njegovu profesionalnu karijeru, kao ni četvorogodišnja zabrana nastupanja.
A ostaće upamćen kao prvi i jedini trostruki šampion sveta u superteškoj kategoriji. „Najveći“, kako su ga s pravom zvali, tokom izuzetne karijere imao je 61 borbu. Pobedio je u 56! U 37 nokautom.
Zato tako licemerno zvuči Obamina oda Muhamedu Aliju.
„Njegova pobeda nam je pomogla da se naviknemo na Ameriku koju danas poznajemo. Muhamed Ali je uzdrmao svet, i svet je zbog toga bolji. Svi mi smo bolji zbog njega“, reče Obama.
Obama kao obmana
Kako bi tek izgledala Obamina politika da zbog Alija nije postao bolji? Za njegovog mandata SAD su, što direktno, što indirektno, zaratile i vek unazad vratile ne samo Libiju i Siriju nego i najveći deo arapskog sveta na severu Afrike i na Bliskom istoku. I o jadu zabavile svet koji traži način da se iz problema izađe. Koliko je to ljudi platilo životom, koliko je zemalja razoreno, politički destabilizovano i privreda uništeno. Bilans teško da će skoro moći da bude sveden.
Svoj drugi mandat završava posvađan s Rusijom, postavljanjem protivraketnog štita u Evropi i gomilanjem svojih NATO vojnika na njenim istočnim granicama, ali i u nimalo naivnim prepucavanjima sa Kinom u Južnom kineskom moru.
Samo su naivni mogli da pomisle da će prvi crni predsednik SAD, prvi put na tu funkciju izabran 2008. godine, doneti svetu novu nadu u mir, kako se to u opštoj euforiji smatralo. Jedan od retkih skeptika bio je tada premijer Rusije Vladimir Putin, koji je upozorio da se „najveća razočarenja rađaju iz velikih nada“.
Iole bolji poznavaoci političkih prilika znali su da je Obama bio odabran da poboljša imidž zemlje, što mu je u početku išlo za rukom. I ništa više od toga. Američka spoljna politika je konstanta. Samo 25 godina po sticanju nezavisnosti, već 1801. američki Kongres je odobrio vojnu akciju protiv Berbera na obalama današnje Libije. I tako redom, do danas, sve u ime borbe za demokratiju, slobodu, zaštitu ljudskih prava, a zarad sopstvenih interesa. Kako je za američke predsednike rekao jedna od njih, čuveni Frenklin Ruzvelt: „Predsednici se ne biraju, oni bivaju izabrani“.
Odabiraju ih predstavnici krupnog kapitala, velikih korporacija da bi branili njihove interese intervenišući kad god ustreba širom sveta. Otud Obamino „pranje“ biografije na kraju mandata. Da opravda Nobelovu nagradu za mir koju je dobio na časnu reč koju nije održao.
Koga je za to briga? Da ima brige za pravo i pravdu sve bi bilo upravo suprotno. „Nobela“ za mir bi umesto kućnog pritvora i oduzimanja titule dobio Ali.
Ali njemu sigurno do takvih nagrada nije bilo. „Znam gde idem i znam istinu. Ne moram da budem ono što vi hoćete da budem. Slobodan sam da budem ono što ja hoću“, kao da i odozgo poručuje.
Jedan je Ali. Zna to i nobelovac Obama.
