Balkanski region izložen je raznim vrstama mirnodopske agresije kako bi Zapad u Republici Srpskoj, Makedoniji, a moguće i u Srbiji instalirao poslušne režime, koji će bespogovorno slušati i raditi ono što se od njih traži, kaže Stevica Deđanski, predsednik Centra za međunarodnu saradnju, koji je organizovao skup.
Metodi kojima se to pokušava postići su, prema njegovim rečima, crna propaganda i nemiri, poput „obojenih revolucija“.
Dok Zapad u Makedoniji i Republici Srpskoj podržava opoziciju, u Crnoj Gori situacija je obrnuta, kaže Deđanski — isti centri moći tamo podržavaju vlast koja je u opadanju. Takva situacija izazvana je time što Zapad na Balkanu ne podržava samo dve stvari — dobre odnose sa Rusijom i brigu o nacionalnim interesima zemalja.
Kako Zapad ruši vlast — studija slučaja Makedonija
Na pitanje ko pali Balkan odgovor je sasvim jasan — SAD, kaže makedonski novinar i analitičar Milenko Nedelkovski.
„Njima ne odgovara relaksirani i miran Balkan. Zato na ovom prostoru imaju dva aduta — u svim našim državama, izdajice i plaćenike i Šiptare, koje Amerikanci uključuju i isključuju onda kada im to odgovara. Zašto je to tako? Zato što Amerikancima ne odgovara stabilna Evropa, a još manje im odgovara relaksirana privredna saradnja Evroazije“, smatra Nedelkovski.
On objašnjava mehanizam destabilizacije jedne zemlje na primeru Makedonije. Destabilizacija se vrši napadom na ono za šta je narod vezan emotivno, nešto što ne može da se brani silom. U slučaju Makedonije, to je njeno ime.
Ako im to ne polazi za rukom, kaže Nedelkovski, sudaraju etničke grupe: u Makedoniji Makedonce i Albance, ali i iste etničke grupe između sebe.
Tako su, prema rečima Nedelkovskog, albanski teroristi 2012. pokušali da zapale međuetnički sukob masakrom makedonskih ribara na Smiljkovskom jezeru. Posle zločina, teroristi su se sklonili u američku bazu Bondstil na Kosovu.
Albanski teroristi isto su pokušali i u Kumanovu, međutim sprečeni su akcijom makedonskih specijalaca. Među teroristima su bila i četvorica stranih instruktora, a strani pritisak uspešno je sprečio otkrivanje njihovih identiteta.
„Fakat je da su svi koji su učestvovali u napadu došli sa Kosova, da su svi bili trenirani u Bondstilu“, kategoričan je Nedelkovski.
Teroristi su sprečeni u osnovnom cilju — postavljanju bombi na skopskom maratonu i na mitingu opozicije koji je trebalo da usledi neposredno posle toga.
Teroristički cilj — fizički odvojiti Makedoniju i Srbiju
Teroristički planovi za ovu godinu bili su da se početkom maja Lipkovsko-kumanovski kraj (severozapad Makedonije) otcepi od matice, tako da se napravi koridor između Srbije i Makedonije i te dve države fizički odvoje.
„Za to su na Kosovu bile spremne ekipe muslimanskih fundamentalista, koje su obučavali strani eksperti. Na žalost stranaca, narod je puno pametniji, mudriji i izdržljiviji, i on je opozicija želji stranaca da uspostave marionetsku vladu u mojoj državi koja će ispunjavati njihove uslove“, kaže Nedelkovski.
On spada u grupu novinara koja je objavila spisak stranaca koji rade na rasparčavanju Makedonije. Plan za rasparčavanje Makedonije, prema rečima Nedelkovskog, izvršile bi kombinovane snage — muslimanski fundamentalisti, Albanci, akteri „šarene revolucije“, a veliku ulogu imali bi i migranti koji bi bili pušteni da u velikom broju uđu iz Grčke.
„Objavili smo da su dva visoka službenika, jedan Velike Britanije, drugi Amerike, učestvovali u svemu tome. Jedan je Antoni Leopold Kolije, koji je radio i u Beogradu. On je aristokrata, lord Monkton. On je, praktično, zaštitnik naše opozicije, onih koji su plaćeni od Soroša i koji rade za strane interese. Njemu je uz rame Dejvid Blejk, šef odseka CIA za Jugoistočnu Evropu, koji se krije iza zvanja direktora Ju-Es ejda za Balkan. Obojica su deo operacije ’Bandit‘, koja je 2002. trebalo da proizvede atentat na Vojislava Koštunicu u Sarajevu“, kaže Nedelkovski.
Ni Makedonci neće u NATO
Stranim silama, prema rečima Nedelkovskog, ne odgovara narod koji zna šta ga određuje, koji poštuje tradiciju i istoriju i koji ne želi da bude podanički. To važi kako za Makedoniju tako i za Republiku Srpsku, Srbiju i Crnu Goru.
Njima pogotovo ne odgovara kada partijski lider izraste u nacionalnog lidera, kao što se desilo sa Nikolom Gruevskim, doskorašnjim predsednikom makedonske vlade.
„Poslednji podatak istraživanja američke firme ’Galup‘ o podršci makedonskih građana ulasku u NATO pokazuje da je podrška ispod 46 odsto. Pre šest godina je bila 95 odsto“, zaključuje Nedelkovski.
Predstavnik makedonskih Srba, Ivan Stojilković kaže da je mantra o opravdanosti vojnih intervencija radi zaštite ljudskih prava pala zato što se ni u jednoj zemlji gde su obojene revolucije uspele ne živi bolje nego ranije.
Svet je, prema Stojilkovićevim rečima, ušao u novu fazu, a najbolji pokazatelj za to je što akteri „šarene revolucije“ u Skoplju ne mogu na svojim skupovima da sakupe više od 1 odsto skopskog glasačkog tela.
Najprodavanije knjige u Makedoniji u proteklih godinu dana su knjige o obojenim revolucijama, što govori da građani žele da se što bolje informišu o tom pitanju. Svest građana o obojenim revolucijama se promenila, i zato ne treba da čudi što popularnost makedonske opozicije opada.
U poslednjih šest meseci, u džepove izvođača „šarene revolucije“ slilo se oko 6 miliona evra.
„U nedostatku srpskog faktora u opoziciji, mi smo u ovom slučaju na strani vlasti, najplaćeniji faktor među nevladinim organizacijama su ljudi čija se prezimena završavaju na „ić“, nezavisno od toga, većina njih nisu Srbi“ kaže Stojilković.
Izvođači „šarene revolucije“ izuzetno se loše izražavaju o sopstvenom narodu i državi, pa je legitimno pitanje koje se postavlja — ako oni tako misle o svom narodu i državi u kojoj žive, šta o tome misle oni koji ih plaćaju, pita se Stojilković.
Ono što je karakteristika i za Srbiju i za Makedoniju jeste da su oni koje su ove države izabrale za strateške partnere, za svoje strateške partnere izabrali druge. U makedonskom slučaju, to su Albanci.
„U tom smislu postavlja se pitanje: ako je to već tako, da li je potrebna zajednička akcija ili jedinstvo balkanskih država u nekim od pitanja koje se nameću, ili je jedinstvo balkanskih država moguće jedino na antisrpskim osnovama“, zaključuje Stojilković.
