Prema njegovim rečima, dok predstavnici Zapada navode o „provokacijama“ Rusije i tvrde da ona preti Evropi, Moskva priča drugačiju priču.
Sa njene tačke gledišta, Rusija je oštećena strana, koja je primorana da razmišlja o svojoj odbrani. Predstavnici Rusije tvrde da su 1990. godine SAD tokom pregovora sa SSSR-om uveravale da se vojni savez NATO-a neće proširivati na istok.
„Zapad je oštro protestovao, izjavljujući da takvog dogovora nije bilo. Međutim, stotine memoranduma, izveštaja i transkripta u američkim arhivima ukazuju na suprotno“, navodi autor.
Prema njegovim rečima, ovi dokumenti „ne prave od Putina sveca“, ali dokazuju da izjave o tome da je Rusija „predator“ nisu opravdane.
Nakon proučavanja ovih dokumenata Šifrinson je predstavio sledeću sliku.
Nakon što je 1989. pao Berlinski zid, javilo se pitanje čiji saveznik će sada biti Nemačka — američki, odnosno NATO-a, Sovjetskog Saveza, to jest Varšavskog pakta, ili ničiji. U Bušovoj administraciji odlučili su da ujedinjena Nemačka treba da postane deo NATO-a.
U februaru 1990. godine SAD su Rusiji dale ponudu na čiji sadržaj ukazuje transkript pregovora u Moskvi. Prema toj ponudi tadašnji državni sekretar SAD Džejms Bejker izjavio o spremnosti da pruži SSSR-u jake garancije da se pakt neće proširiti „ni inč“ u zamenu za podršku američkoj poziciji u Nemačkoj.
Za manje od nedelju dana kasnije Mihail Gorbačov je pristao. Nikakav formalni dogovor nije zaključen. Međutim, za obe strane bilo je očigledno da je reč o „usluzi za uslugu“: Gorbačov podržava savez Nemačke i Zapada, a SAD ograničavaju širenje NATO-a.
Međutim, interni memorandumi i evidencija predstavnika Bušove administracije su pokazali da su se već istog meseca Sjedinjene Države predomislile i odlučile da odustajanje od proširenja vojne alijanse nije u njihovom interesu.
Već do oktobra razgovarali su o tome kada treba „istočnoevropskim demokratijama“ da pokažu da je NATO spreman da ih prihvati. Pritom su Amerikanci, izgleda, i dalje pokušavali da ubede Ruse da su interesi Moskve u ovoj situaciji uzeti u obzir.
„Stoga ne čudi da je Rusija bila besna kada je NATO počeo da poziva Poljsku, Mađarsku, Češku, baltičke i druge zemlje od sredine ’90-tih“, objašnjava Šifrinson.
On je dodao da širenje NATO ne opravdava „ratobornost Putina“, ali činjenice ukazuju na to da je nezadovoljstvo Rusije opravdano i da su SAD svojom politikom doprinele povećanju tenzija u Evropi.
