Obično mirna, uglađena, puna uvažavanja protivnika, austrijska predsednička kampanja ovaj put pretvorila se skoro pa u politički vašar do te mere da su britanski mediji pisali o tome kako kandidati jedan drugog „vuku kroz blato“.
Druga činjenica koja je izbore za pretežno ceremonijalnu funkciju predsednika Austrije učinila centralnim političkim događajem Evrope jeste borba dva kandidata koji ne dolaze iz tradicionalnih stranaka koje su više od pola veka vladale političkim nebom republike podno Alpa. Za predsedničku stolicu borili su se ekstremni desničar Norbert Hofer i bivši predsednik zelenih Aleksander van der Belen, koji je izbore i dobio tesnom većinom od tridesetak hiljada glasova.
Prvi utisak može da prevari
U austrijskim medijima moglo se pročitati da su se glasači opredeljivali po tome ko je od predsedničkih kandidata manje zlo, a i sam Van der Belen je to koristio u kampanji.
„Pozivam sve one koji me ne vole, a još manje vole Norberta Hofera, da glasaju za mene“, bila je jedna od njegovih poslednjih izjava pred drugi krug izbora.
I birači su se opredelili za njega — 72 godine starog sedokosog, u odnosu na protivkandidata opuštenijeg profesora ekonomije u penziji, bivšeg lidera zelenih, umesto uglađenijeg, mlađeg (45 godina starog), uredno podšišanog desničara Norberta Hofera.
Međutim, prvi utisak može da prevari. Desetogodišnje iskustvo na čelu zelenih, iskalilo je Van der Belena u sposobnog i povremeno agresivnog polemičara.
„Ne želim da Austrija postane prva zemlja Zapadne Evrope koju vodi populista, član pangermanskog bratstva“, poručio je biračima.
Takođe je naglasio da nije siguran da će kancelarsko mesto posle narednih parlamentarnih izbora 2018. godine ponuditi Hajncu Kristijanu Štraheu, lideru Slobodarske partije, koja trenutno vodi po anketama. Zbog toga ga je Hofer, Štraheov stranački kolega, nazvao „fašističkim zelenim diktatorom“.
Strastveni pušač i ljubitelj Paje Patka
Taj ekonomista rođen je u Beču 18. januara 1944. godine, od oca ruskog plemića i majke Estonke, a detinjstvo, koje opisuje kao idilično, proveo je u Tirolu. Studirao je ekonomiju na Univerzitetu u Inzbruku, gde je i doktorirao 1970. godine, da bi dve decenije kasnije postao dekan Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beču. Obraćanje u profesorskom maniru ostalo je Van der Belenova karakteristika. Tokom debata, nekoliko puta je zaprepastio svog protivkandidata, kojem se obraćao kao školarcu.
Protivnici ga optužuju da je preletač, zato što je pre zelenih bio član socijaldemokrata. Pod njegovim desetogodišnjim vođstvom Zeleni su na izborima ostvarivali rekordne rezultate. Stranku je napustio 2008. godine, pošto su zeleni počeli da gube glasove. U kampanji je izjavljivao da sanja o „Sjedinjenim državama Evrope“ bez ograda na njenim granicama i zagovornik je prava manjinskih grupa. U kampanji je neprestano ponavljao da će mu jedan od prioriteta biti integracija oko 90.000 novopristiglih migranata.
Iskreni je podržavalac gej brakova, razveden je i otac dvoje dece. Privatno, priznaje da ima dve slabosti — stripove o Paji Patku i cigarete.
„Prestao sam jednom na četiri meseca. Ali zašto da mučim sebe u ovim godinama“, rekao je o svojoj ljubavi prema duvanu.
Od promena nema ništa
Dok se njegov protivkandidat Norbert Hofer u kampanji bavio i spoljnopolitičkim temama, izjavljujući da i Republika Srpska ima prava na nezavisnost, Van der Belen to nije činio, tako da se ne može sa sigurnošću suditi o njegovoj spoljnopolitičkoj orijentaciji.
Ona se najverovatnije neće menjati u odnosu na trenutnu austrijsku politiku, osim ako ne uspe da ubedi Vladu svoje zemlje da promeni politiku prema migrantima. Štura izjava koju je dao, da će nastaviti da podržava „region Zapadnog Balkana na putu ka EU“, takođe može biti indikator da Van der Belen neće menjati ni austrijsku orijentaciju prema državama bivše SFRJ. Tome u prilog ide i činjenica da je Urlike Lunaček, izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo i vatrena zagovaračica kosovske nezavisnosti, njegova bivša partijska drugarica.
Duboka raspolućenost austrijskog društva ogleda se u neubedljivosti Van der Belenove pobede. Pobedivši tesnom većinom, njega su podržali oni koji, zapravo, ne žele radikalne promene. Druga polovina građana, po broju gotovo izjednačena sa pobednicima, razočarana Evropskom unijom, neuspesima Vlade u iznalaženju rešenja za ekonomske probleme i uplašena dolaskom velikog broja migranata, tražila je alternativu postojećem sistemu.
Iako je i Van der Belen do skoro pripadao partiji koja nije ubrajana u tradicionalne, primeri drugih zemalja na koje se možemo pozvati govore da se ni on neće zalagati za promene u austrijskom društvu i političkom sistemu. Kada je postao ministar inostranih poslova Nemačke, Joška Fišer bio je lider nemačkih zelenih, važio je za prominentnog mirovnog aktivistu, međutim ni prstom nije mrdnuo kada je NATO bombardovao Jugoslaviju. I to nije jedini primer. Tako da zvaničnici u Briselu mogu, sa olakšanjem, da odahnu — u Austriji se ništa neće promeniti.
