Tri podatka su bitna za razumevanje, sad već fenomena, Donalda Trampa.
Prvi — nikad ne potcenjuj čoveka koji ume da napravi pare. Drugi — nikad ne potcenjuj čoveka koji ume da napravi pare više puta, jer je Tramp padao i dizao se nekoliko puta. „Oni su političari, ja nisam političar“ — treća je bitna stvar.
Očito je — to pokazuju i njegove pobede u saveznim državama, ali i ankete javnog mnjenja — da su gotovi svi — republikanska i demokratska partija, mediji, analitičari, establišment — potcenili Trampa. Zatim su to potcenjivanje rabili u kontinuitetu, dakle potcenjivali su ga sve dok nije preostao jedini republikanac koji učestvuje u kampanji.
Borba između establišmenta i onih koji to nisu
Za sve to vreme Tramp je rastao. Birači ga očito nisu potcenili, a nisu baš zbog ovog trećeg bitnog podatka koji smo naveli, odnosno poverovali su u priču da je Donald čovek, da je kao oni i — najbitnije — da nije političar.
Veliki deo birača poverovao je da je Tramp čovek van sistema i da niti je deo niti ima podršku establišmenta. A glavna borba na američkim izborima biće upravo borba između establišmenta i onih koji to nisu.
Najave ovakvog diskursa mogu se videti i tokom partijskih izbora i skupova, ali i glede podrške kako Trampu, tako i podrške Berniju Sandersu od strane onih glasača koji tradicionalno pripadaju Demokratskoj stranci.
Ljudi u Americi su nezadovoljni, frustrirani, neko bi rekao, i besni. Od čuvene svetske ekonomske krize, pa do danas, ključna tema je ekonomija. Ekonomija će biti tema broj jedan i tokom predsedničke trke.
Zato ti besni, frustrirani ili samo nezadovoljni veruju da će im Tramp vrati izgubljeno ili izmešteno — što lično što državno — dostojanstvo.
Takođe, Tramp za razliku od drugih kandidata nije imao potrebu da traži finansijere, jer je sam svojevremeno finansirao i republikansku i demokratsku partiju u Americi. Zbog toga što ima novac građani mu takođe veruju jer se vode logikom da bogat čovek neće biti sklon korupciji.
Milioner koji i tokom kampanje zarađuje
Novac nije najbitniji faktor u izborima, ali je bitan. A bitno je i što je Tramp čovek koji, kako rekosmo, zna da napravi pare, ali se za njega može reći i da je čovek koji je izmislio rijaliti šou. Ili čak da je sinonim za njega. Ne u pežorativnom smislu. Dakle, politika uživo.
Kao takav, Tramp je napravio finansijsko-izborni apsurd. Naime, iako najbogatiji od svih kandidata, do sada je u kampanji potrošio najmanje novca, jer je sveprisutan u medijima, ali ne kao reklama već kao vest. Neke američke procene pokazuju da je na takav način — generisanjem vesti, potpuno besplatno dobio medijski prostor od oko dve milijarde dolara.
Tramp je vest, pa bila ta vest dobra ili loša, ona dobija prostor u medijima i bila ta vest dobra ili loša ankete i rezultati pokazuju da je za Trampa svakako dobra, jer njegova popularnost ne pada već raste. Prema nekim skorašnjim anketama za nekoliko procenata čak je i prestigao Hilari Klinton na saveznom nivou.
Tramp je naravno vest i kad postoje neredi ili napadi na njegovim mitinzima, bilo da ga stvarno napadaju, bilo da on te napade još više podgreva jer na taj način svojima poručuje da radi pravu stvar i da to što radi smeta.
Kako je Donald „obrnuo igricu“
Donald Trampa je pre ulaska u trku bi tretiran kao bogati čovek koji je sklon ekscesima i javnoj retorici van klišea, pa je mnogima zaličio na neku vrstu američkog Vojislava Šešelja, američkog Le Pena, ili američkog Vladimira Žirinovskog. Dakle, na čoveka koji uživa izvesnu dozu popularnosti, koji nikako nije neinteligentan, ali čiji politički dometi su (samo)ograničeni i dobrodođu protivničkim stranama da, kad bude stani-pani, i kažu: hoćete da vas ovaj vodi?
Pretpostavljamo da je Bil Klinton — bivši predsednik Amerike i suprug Hilari Klinton održavao kontakte sa Trampom koji je, rekosmo, finansirao demokrate, ali je tokom kampanje pomenuo i da je Klintonovima platio da se pojave na njegovoj svadbi — računao da će Tramp samo napraviti cirkus i tako možda olakšati Hilari da pobedi republikanskog kandidata. I on ga je potcenio.
Potcenila ga je i republikanska partija koja nije bila spremna za Trampa, ali će očito morati da bude spremna, ma koliko Tramp smetao i njima jer ga se pribojava i republikanski deo establišmenta. Dakle, i oni su ga potcenili.
Zato je Tramp počeo sve više da liči na američku verziju Silvija Berluskonija, ili možda čak američku verziju Bogoljuba Karića. Međutim, izgleda da je Donald Tramp najpre Donald Tramp. Neke afere su Berluskoniju i Kariću smetale, a za Trampa negativna propaganda ne postoji.
Ako i zvanično bude kandidat republikanaca, a vesti kažu da je dobio potreban broj glasova da već u prvom glasanju na konvenciji republikanaca dobije nominaciju, onda će biti pitanje može li da pobedi i na nivou čitave Amerike.
Nepisano pravilo jeste da republikanci uglavnom računaju na podršku belaca u Americi. Pa je ključno pitanje ima li dovoljno bele Amerike koja je za Trampa. Latinoamerikanaca je gotovo četvrtina onih koji mogu da glasaju i oni su bliži demokratama nego republikancima, izuzev porodice Buš koja je imala podršku i te grupacije.
Zato Hilari Klinton sada pokušava da od Trampa napravi strašilo, ali on će biti kandidat Republikanske partije, a ne neki levičar. Takođe, Trampu naruku ide i velika distanca između glasača Hilari Klinton i Bernija Sandersa jer liči da jezgro Sandersovih glasača nikad neće glasati za Klintonovu, pa mogu dati glas Trampu. Sanders i Tramp su i programski donekle bliski, ali ne i jednaki.
Najzad, Tramp je čovek koji definiše, ne svoje, već limite okoline i sveta prema njemu. Ego mu je kao Rusija, pa mu se sve čini ostvarivim i za njega ništa nije nemoguće. Zato je glavno da ubedi Ameriku koja nije bela da glasa za njega.
