Pre 10 godina Crna Gora se na referendumu opredelila za nezavisnost i na taj način se u nekom smislu oslobodila tog „beogradskog tereta“ na putu u EU, poput saradnje sa Hagom i kosovskog problema. Crna Gora bi mogla da uđe u EU ranije nego Srbija, a evropski funkcioneri često hvale ovu zemlju.
Da li smatrate da je taj „razvod“ od Srbije bio uspešan?
— Mislim da se radi o licemerju funkcionera EU, zato što evropske strukture sa jedne strane hvale Podgoricu, a sa druge strane konstatuju da crnogorski javni dug raste, da je njen budžet u deficitu, a privreda beleži pad. Podsetiću vas da prema podacima Svetske banke iz 2016. godine, javni dug iznosi oko 66 odsto BDP-a, a 2017. će prema procenama iznositi 69 odsto. Deficit budžeta je oko 6,5 odsto BDP-a, dok je stopa rasta ekonomije oko 4 odsto. To su, ponavljam, podaci Svetske banke koja izražava zabrinutost zbog rasta javnog duga. Tako da ne delim optimistično mišljenje onih koji smatraju da bi Crna Gora mogla da se učlani u EU brzo i bez ikakvih problema. Zemlje koje su postale članice EU od 2004. do 2013. godine imale su bolje ekonomske pokazatelje nego Crna Gora, izuzev, možda, Bugarske. I dalje smatram da su raspadom Jugoslavije, koji je završen 2006. godine, izgubile sve balkanske zemlje — i u ekonomskom i u političkom smislu. Crnogorska ekonomija 80 odsto zavisi od turizma, teško je razvijati zemlju koja ima samo jedan ekonomski oslonac.
Pa dobro, sa druge strane Monako živi uglavnom od toga, jer je ta kneževina uspela da razvije elitni turizam…
— Znate, to je interesantno poređenje — Crna Gora i Monako. Ako govorimo ozbiljno, kako bi se razvijao elitni turizam neophodno je izgraditi odgovarajuću infrastrukturu i unaprediti tercijarni sektor, to jest sektor usluga. Crna Gora je za sada ispod tih standarda na koje su navikli Evropljani. Zato crnogorsko rukovodstvo greši kada računa da će nakon ulaska u EU zemlju zapljusnuti talas turista iz Evrope. Sa druge strane, gubitak ruskih turista bi zaista bio problem za Crnu Goru.
Kad smo već kod toga, Moskva je 2006. godine veoma brzo priznala rezultate referenduma nakon čega se našla na meti kritika određenih ruskih i srpskih, da tako kažem, patriota. Može se reći da je Rusija imala veoma dobre odnose sa nezavisnom Crnog Gorom, ali 2014. godine je počela ukrajinska kriza i Crna Gora je uvela sankcije Rusiji. Sa druge strane, Rusija je protiv proširivanja NATO-a… U kakvom su stanju bilateralni odnosi dve zemlje?
— Mislim da bi trebalo razumeti razliku između crnogorskog naroda i aktuelne crnogorske vlasti. Zašto se ne raspisuje referendum o stupanju Crne Gore u NATO? Zato što je, prema rezultatima anketa, većina građana protiv toga. Zašto o evroatlantskoj integraciji odlučuje 50 poslanika u Parlamentu?
Ali, kako bilo, čak i antiruska politika Podgorice ne bi mogla da pokvari rusko-crnogorske odnose. Mislim da za obične ljude politika nije toliko važna kao što su važne uzajamne simpatije i naše istorijske veze.
Drugo je pitanje sa kakvim problemima će se suočiti crnogorsko rukovodstvo ukoliko bude nastavilo da donosi odluke koje su suprotne interesima crnogorskog naroda. Još uvek ne znamo na šta je sve spremna crnogorska elita kako bi pokazala privrženost zapadnim vrednostima, dobila kredit poverenja i garanciju da će opstati na vlasti. Nemam iluzija povodom toga ko je zapravo gospodin Đukanović.
Znate, uvek sam imao utisak da su Crnogorci apolitičan narod, ali se ovo raspoloženje drastično promenilo čim je crnogorsko rukovodstvo počelo da gura svoje stanovništvo u Alijansu.
Odluka o priznavanju nezavisnosti Kosova od strane Crne Gore u oktobru 2008. godine bila je, može se reći, dosta neočekivana, a bolje rečeno — „nož u leđa Srbiji“. Tadašnji šef crnogorske diplomatije Milan Roćen je objasnio da je nezavisnost te teritorije „realnost“. Sa druge strane, pristalice nezavisnosti Crne Gore su 2006. godine pobedile umnogome zahvaljujući podršci Albanaca. Kakve posledice bi moglo da ima koketiranje sa albanskim faktorom?
— Rusi, koji su ulagali pare u nekretnine, sada napuštaju Crnu Goru, to je činjenica. Mislim da bi u Crnoj Gori moglo doći do makedonskog scenarija, to jest do masovne kupovine stanova i kuća od strane Albanaca, tim pre što su nekretnine pojeftinile. Na taj način se povećava prisustvo Albanaca u ovoj zemlji, a to nisu neki pojedinci koji su jednostavno kupili kuće, to je ozbiljan faktor koji će ubuduće još više uticati na donošenje političkih odluka. Veliko je pitanje da li je rukovodstvo zemlje spremno da se dogovara sa tom rastućom političkom snagom. Opet bih naveo kao primer Makedoniju… U svakom slučaju, Evropa se neće baviti eventualnim međuetničkim konfliktima u Crnoj Gori. Što se tiče odluke o priznavanju nezavisnosti Kosova, pragmatizam je jedno, a cinizam je drugo. Ta odluka je bila izdajnički čin prema svojim partnerima, nekadašnjoj jugoslovenskoj braći, a na kraju krajeva i prema Slovenima.
