U poslednje pak vreme, pošto je uspešno ugušio slobodu govora i kritike unutar Turske, Erdogan je to nastavio da čini i u Nemačkoj — dobio je odobrenje nemačke kancelarke Angele Merkel da sudski goni nemačkog satiričara Jana Bemermana zbog pesme koja ga je uvredila — ucenjujući usput Evropsku uniju da će pustiti sirijske i druge bliskoistočne izbeglice koje se nalaze u Turskoj da preplave Evropu ako Evropska unija Turskoj ne ukine vize.
Šta to radi Erdogan, i kakve su moguće posledice njegovih postupaka? Odgovore na ova pitanja u petak su u „Sputnjik intervjuu“ potražili dugogodišnji karijerni diplomata Zoran Milivojević i novinar nedeljnika „Pečat“ Filip Rodić.
„U poslednjih godinu-dve dana, Erdoganovo ponašanje postalo je neracionalno i nepredvidljivo“, navodi Rodić. „U tom periodu povukao je niz poteza koji ne samo da idu nasuprot interesima velikih sila i susednih zemalja, već i njegovog sopstvenog naroda i zemlje“.
Zoran Milivojević: „Erdogan je uspeo da Tursku — koja je bila zemlja u usponu, postala je i članica Grupe 20 najrazvijenijih svetskih zemalja, sekularna i uticajna i u svom okruženju i šire — uspeo je dakle da je dovede do situacije u kojoj je Turska postala remetilački faktor u regionu, i na unutrašnjem i na spoljnom planu… Erdogan nastoji da Tursku, od jedne sekularne države, pretvori u islamsku državu problematičnog unutarpolitičkog sistema. Upravo time ju je i doveo u sukob i sa samom sobom — obračuni s Kurdima na jugoistoku Turske — i sa regionom — pre svega, sa Sirijom — ali i sa njenim najvećim prijateljem, Sjedinjenim Američkim Državama“.
Da li je ovolika proizvodnja konflikata proizvod nekakvog osmišljenog plana, ili je pak opasno neracionalna? Zoran Milivojević: „Sudeći po efektima koje Erdoganova politika proizvodi, ne bi se reklo da je ta politika racionalna ili duboko strateški osmišljena. Turska je početkom ovog milenijuma sledila strategiju dubine koju je formulisao odlazeći premijer Ahmet Davutoglu, a koja je definisala ciljeve koji se mogu nazvati racionalnim. Podsećam, jedna od glavnih stavki u toj strategiji bilo je načelo nula problema sa susedima; a Turska danas ima 100 odsto problema sa svojim susedima“.
Zašto je ovih dana došlo do razlaza između Erdogana i dosadašnjeg premijera Turske Ahmeta Davutoglua? „Razlaz Erdogana i Davutoglua, iako je reč o najbližim saradnicima, počeo je da se čini mogućim još pre izvesnog vremena“, kaže Rodić. „Problemi među njima započeli su zbog Davutogluovog protivljenja krvavom ratu koji se protiv Kurda vodi na jugoistoku Turske. Takođe, on se usprotivio i represiji koju je Erdogan počeo da sprovodi nad medijima i intelektualcima u Turskoj. I, najzad, ono što je kod Davutoglua verovatno prelilo čašu, jesu namere Erdogana da izvrši ustavne promene i učvrsti poziciju predsednika Turske“.
Sve to što je Davutoglua nateralo da se okrene od svog dugogodišnjeg saveznika, Evropska unija Erdoganu toleriše u nadi da će turski predsednik ispuniti svoj deo martovskog dogovora s Briselom, i zadržati bliskoistočne izbeglice na teritoriji svoje zemlje. U zamenu, shodno tom dogovoru, uz svojevrsni mito u iznosu od šest milijardi evra, Erdogan i Turci trebalo bi da dobiju i glavnu nagradu u vidu ukidanja viza turskim državljanima za putovanja u zemlje EU. Međutim, sprovođenje dogovora baš i ne ide po planu — Erdogan odbija da sprovede zahtevane promene turskih zakona za borbu protiv terorizma (a zapravo za borbu protiv Kurda), EU zbog toga odbija da nastavi s procesom vizne liberalizacije, turski zvaničnici na to uzvraćaju pretnjama da će otvoriti vrata novom izbegličkom talasu…
Zoran Milivojević ističe da je „i sam taj dogovor bio neka vrsta presedana“. „Erdogan je iskoristio situaciju u kojoj je EU pokazala nemoć u izbegličkoj krizi, i praktično ju je ucenio, rekavši da će zaustaviti priliv izbeglica — oko 2,7 miliona ih se i dalje nalazi u Turskoj — u zamenu za otvaranje procesa pregovora o pristupanju Turske koji traju više od 30 godina… Sporazum s Erdoganom izazvao je konfrontacije i u samoj EU, pri čemu nezadovoljstvo nisu iskazale samo članice Višegradske grupe (Mađarska, Češka, Slovačka i Poljska) koje se potpuno protive prijemu izbeglica po utvrđenim kvotama, već i samo jezgro EU, dakle Nemačka, Francuska, Velika Britanija… Dogovor je izazvao nezadovoljstvo zato što dovodi u pitanje fundamentalne principe na kojima počiva EU, budući da Evropska unija Turskoj treba da učini ustupke u pogledu demokratskih institucija, ljudskih prava, vladavine prava… Zato se i znalo da će sprovođenje ovog sporazuma ići dosta teško, i sada smo i došli u svojevrsnu pat poziciju. Mislim da Erdogan i ne pomišlja da se odrekne tih antiterorističkih zakona — ukoliko bi to učinio, doveo bi u pitanje sve ovo što radi na unutrašnjem planu — dok EU očigledno ne može da ide dalje od onoga što je već učinila, zbog svojih spomenutih fundamentalnih vrednosti“, objašnjava Milivojević.
Ipak, u izboru koji joj sada predstoji, između borbe za goli opstanak i gaženja sopstvenih vrednosti, Milivojević očekuje da će se EU opredeliti za ovo drugo, za popuštanje pred Erdoganovim ultimatumom.
Slično će i drugi sagovornik Sputnjika: „Ne sumnjam da će Erdogan ostvariti svoje pretnje (ako ne dobije tražene ustupke). A onda će u EU nastupiti katastrofa, budući da se Unija jedva izborila i sa prošlogodišnjim talasom izbeglica. To bi mogao da bude smrtni udarac Evropi“.
Možda su pak Erdoganu dani odbrojani, pa će i njegove pretnje, ma koliko bio spreman da ih ostvari, ipak ostati neispunjene? To i nije sasvim nezamislivo, s obzirom na broj protivnika koje je aktuelni turski predsednik uspeo da okupi u rekordno kratkom roku. „Ahmet Davutoglu se u ovoj situaciji pojavljuje kao potencijalno najžešći Erdoganov neprijatelj“, smatra Filip Rodić. „Njega u Evropskoj uniji posmatraju kao racionalnog političara, s kojim se može razgovarati i dogovarati i na čiju se reč može računati, i, uprkos njegovom konzervativizmu, smatraju ga (dovoljno) liberalnim. Mislim da se Erdogan nalazi u veoma opasnoj situaciji. Državni udar ne bi bilo nešto neobično za Tursku, i Davutoglu bi mogao da bude glavna figura političkog toka tog udara“.
