Prema rečima Naoma Čomskog, pitanje ko vlada svetom odmah izaziva nekoliko razloga za zabrinutost SAD — od hladnog rata do borbe protiv međunarodnog terorizma.
On se poziva na teoriju koju je objavio glavni komentator za međunarodne odnose lista „Fajnenšel tajms“ Gideon Rahman, koji je pisao da je nakon hladnog rata moć oružanih snaga postala ključna za međunarodnu politiku SAD.
To je posebno aktuelno u tri regiona — u istočnoj Aziji, gde se američka Ratna mornarica odnosi prema Južnom kineskom moru kao prema „američkom jezeru“, u Evropi, gde je na snazi NATO, i na Bliskom istoku.
U svakom od ovih regiona „poredak bezbednosti“ koji su postavile SAD stavljen je pred izazov, pa je fundamentalno pitanje međunarodne politike, prema rečima Čomskog, sledeće: može li Vašington da prizna pravo drugih država na sopstvene zone uticaja?
Između ostalog, Čomski se osvrće na sukob Rusije i NATO-a koji sazreva u Istočnoj Evropi. Vašington smatra da je širenje vojne alijanse blagotvorno, dok Rusija ima sve osnove za zabrinutost ovim povodom, piše on.
Čomski se poziva na rad stručnjaka za Rusiju Ričarda Sakvija, koji je naveo da izvori sadašnje krize u odnosima Rusije i NATO-a sežu čak do raspada SSSR-a. On podseća da su tada postojale dve koncepcije ujedinjenja zemalja.
Jedna od njih je vezana za širenje Evrope, u centru koje je trebala da se nalazi Evropska unija, koja bi se pripajala evroatlantskoj zajednici.
Druga koncepcija je vezana za ujedinjenje zemalja u „veliku kontinentalnu Evropu“ koja bi se prostirala od Lisabona do Vladivostoka.
Na Z,apadu koji je raspad SSSR-a i dalje urušavanje Rusije smatrao trijumfom, prema poslednjoj koncepciji odnosili su sa „ljubaznim prezirom“, smatrajući to samo izgovorom za preporod „velike Rusije“.
Umesto nje, Zapad se okrenuo prvoj i brzo počeo širenje NATO-a na istok početkom ′90-ih.
Tokom dvehiljaditih druga koncepcija se ponovo pojavila na dnevnom redu, kako je Rusija napredovala. Na geopolitičko ujedinjenje „velike Evrope“ pozvao je lično Vladimir Putin, podsetio je Čomski.
Zapad je, međutim, i tada nastavio da širi NATO, proglasivši potpuno novu misiju koja je omogućila organizaciji da postane „globalna“.
Težnju vojne alijanse da u svoje redove uključi Ukrajinu i Gruziju ruski predsednik je shvatio kao direktnu pretnju po svoju državu i, prema rečima stručnjaka za međunarodne odnose Džona Miršmajera, Vašington bi trebalo da se odnosi prema Putinovoj logici sa razumevanjem.
Perspektivu stupanja Ukrajine i Gruzije u NATO Čomski je uporedio sa situacijom u kojoj bi Meksiko i Kanada razmatrali mogućnost pridruživanja Varšavskom paktu.
„Nije potrebno pitati kako bi Sjedinjene Države reagovale kada bi se zemlje Latinske Amerike pridružile Varšavskom paktu, kada bi i Meksiko i Kanada razmišljali o ovoj varijanti“, piše on.
Prema njegovim rečima, čak i nagoveštaj ovakvog razvoja događaja CIA bi „maksimalno oštro“ prekinula.
Čomski navodi da Amerika ne mora pozitivno da ocenjuje Putinove motive da bi razumela njegovu logiku umesto što „sipa prokletstva“. Sa njegove tačke gledišta, to razumevanje je posebno važno jer su „ulozi previše visoki, bukvalno se radi o pitanju preživljavanja“.
