„Sine, ja sam naučio da čitam ćirilicu pre sedamdeset i nešto godina“, odbrusio je svojevremeno knez Aleksandar Karađorđević jednom mladom Srbinu koji mu je dao svoju vizitkartu. Pošto je taj mladi Srbin pretpostavio da knez neće razumeti ćirilična slova, pokušao je da mu kaže da je poleđina vizitkarte ispisana na engleskom.
Na pitanje kako mu je srpski jezik ostao u sećanju, iako njime nije govorio više od pola veka, knez bi samo slegao ramenima i odgovarao da se jezik ne zaboravlja. A nije zaboravio ni da je Šumadinac — razgovor bi voleo da počne rečima: „Mi Šumadinci…“.
Ovaj Šumadinac je bio i potomak ruskih careva, grčkih i danskih kraljeva, drugovao je sa mnogim zanimljivim ličnostima iz sveta politike, biznisa, mode, filma…
Knez Aleksandar pripada bočnoj, ali možda najzanimljivijoj liniji doma Karađorđevića, zanimljivijoj zato što kada niste u direktnoj liniji za nasleđe prestola, ne morate da podležete baš svim stegama koje kraljevsko dostojanstvo nosi.
Njegov deda, knez Arsen, bio je čovek preke naravi, u mladosti raspusan i potpuno predan vojničkom pozivu. Borio se, kako je voleo da kaže, u devet ratova i jedanaest dvoboja, od Indokine, kao vojnik francuske legije stranaca do rusko-japanskog rata, u koji je otišao kao kapetan, a vratio se kao pukovnik, preko Balkanskih i Prvog svetskog rata.
Baba mu je bila kneginja Aurora Pavlovna Demidov di San Donato, jedna od najlepših i najbogatijih žena svog vremena. Sa Rusijom, kneza Aleksandra povezuju i porodične veze sa carskom porodicom, preko majke, grčke princeze Olge, čija je majka bila velika kneginja Jelena Vladimirovna Romanov.
O ocu, knezu Pavlu, teško je napisati nešto novo. Dovoljno je reći najbliži saradnik kralja Aleksandra i čovek velike kulture.
Dve osobe nikada nije mogao da prežali — kralja Aleksandra, po kome je dobio ime i sa kim je, tokom dečaštva imao prisan odnos i mlađeg brata Nikolu, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. O kralju Aleksandru uvek je imao samo reči hvale.
„Jednom je došao kod nas. Mi smo živeli sprat niže od njega, stavio me na krilo, rekao mi da ide na put i pitao me šta bih voleo da mi donese. Ja sam mu rekao da bih voleo električni auto, kao što ima Petar (kralj Petar II, prim. aut.). On se vratio sa puta, ali ništa nije doneo. Prošlo je dosta vremena i zaboravio sam na svoju želju. I jedno veče, on me zove da izađem napolje, a napolju me čeka auto koji sam tražio. Koliko sam bio srećan! Sednem na mesto vozača, a on sedne do mene i tako se vozimo prema kapiji. Oficiri nas vide i krenu da se postrojavaju ispred dvora, jer dolazi kralj u dečjem automobilu“, pričao je knez Aleksandar o svom imenjaku.
Za razliku od svoga dede, knez Aleksandar učestvovao je u jednom ratu — Drugom svetskom — kao pilot britanskog vazduhoplovstva (RAF) lovio je japanske podmornice na Pacifiku. Vazduhoplovstvo mu je i ostalo životni poziv posle rata, a avioni najveća ljubav. U reveru sakoa uvek je nosio pilotsku značku RAF.
Iako vodio glamurozan život, knez Aleksandar se, po povratku u Srbiju, u koju je dolazio najmanje jednom godišnje, voleo da se druži sa običnim svetom, bez obzira na obrazovanje ili starost. Neposredan i gospodstven, blag i nasmejan, skroman i uljudan po svim krajevima Srbije sticao je prijatelje. Onima iz inostranstva, kao mesto za odmor, uvek je voleo da preporuči Vrnjačku Banju.
Sa odlaskom kneza Aleksandra zatvara se jedno poglavlje srpske istorije, jer on je bio poslednji član doma Karađorđevića koji je mogao da svedoči o prelomnim trenucima srpske i jugoslovenske istorije na polovini 20. veka.
Sa druge strane, to što je on prvi Karađorđević koji će posle ’82, koliko je prošlo od sahrane kralja Aleksandra, biti sahranjen na Oplencu, bez privremenog večnog boravišta negde u belom svetu, više govori o nama kao narodu i našem odnosu prema istoriji nego o Karađorđevićima. Jedino ostaje nada da kao narod više nećemo praviti istorijske greške.
