U nedavnoj analizi objavljenoj na sajtu Atlantskog saveta, direktorka ukrajinskog foruma u Velikoj Britaniji Orisija Lucevič upozorava na „produženu ruku ruske meke moći“.
Analiza počinje podsećanjem da je na početku dvehiljaditiih Kremlj, kao odgovor na niz prozapadnih obojenih revolucija, razvio grupe, odnosno mrežu za podršku njegovoj spoljnoj politici. Mreža, objašnjava ona, promoviše „ruski svet“, „ruski mir“, i zapravo je fleksibilan alat koji opravdava povećanje ruske akcije u postsovjetskom prostoru i šire.
„Ruske grupe“ su, dodaje ona, posebno aktivne u Gruziji, Moldaviji i Ukrajini, zemljama koje su izrazile želju da se integrišu u Zapad.
Zanimljivo je da sa fokusom na ove tri zemlje, analitičarka ne pominje da je njihova „želja da se integrišu u Zapad“ zaista elitna želja, o čemu svedoči i činjenica da je prozapadna elita morala da izvrši različite udare kako bi dobila vlast u tim zemljama. Nije se setila da su ove zemlje od tih revolucija suočene sa velikom korupcijom i socijalnim haosom.
Moldavija i Ukrajina su se suočile sa višemesečnim uličnim protestima zbog masovnih bankarskih skandala. Ukrajina se nije suočila samo sa ekonomskim kolapsom, već i sa građanskim ratom. Orisija Lucevič „objašnjava“ da je Rusija koristila „rečnik meke moći“ da prikrije svoje napore u cilju opstanka kao regionalni lider.
„Lažne nevladine organizacije potkopavaju društvenu koheziju kroz konsolidaciju proruskih snaga i etnogeopolitike, uz klevetanje nacionalnih identiteta i anti-SAD promociju, veličaju konzervativne pravoslavne i evroazijske vrednosti. Što je još gore, ujedinjuju paravojne grupe i šire agresivnu propagandu“, tvrdi Lucevičeva.
Nažalost, ona ne ulazi u detalje, ne objašnjava šta su evroazijske vrednosti, niti koja je uloga konzervativnog pravoslavlja i etnogeopolitike kojom Rusija igra u složenim partnerstvima između saveznika u centralnoj Aziji i na Kavkazu.
Na kraju analitičarka upozorava da aktivnosti ovih grupa, kao i političke, ekonomske, verske i kulturne veze regionalnih zemalja, nastalih od sovjetskih, prete da „ozbiljno oštete krhke političke prelaze prema Evropskoj uniji, Vašingtonu i NATO-u i civilno društvo u regionu“.
Odgovor Zapada
U nastavku Lucevičeva objašnjava šta je to što političke elite u Vašingtonu i Briselu treba da urade kako bi se suprotstavile Rusiji.
Kaže da prvo mediji u pomenutim zemljama moraju saznati koji eksperti, portparoli i komentatori mogu biti povezani sa ruskim nevladinim organizacijama ili su uključeni u širenje „proruskih poruka“.
„Ruski državni mediji koji rade u inostranstvu moraju da prate radio-difuzne propise zemlje domaćina, a ako ih ne prate, to treba sankcionisati“, naglašava ona.
Čini se da je priča o sukobu novinske agencije Sputnjik i vlade Letonije, koja je prošlog meseca zabranila rad agenciji i obećala da će „pratiti neprijateljsku propagandu“, model koji Lucevičeva predlaže.
Takođe predlaže finansiranje organizacija koja treba da ospore dezinformacije, zaboravljajući na medije koji na postsovjetskom prostoru postoje skoro četvrt veka, a finansiraju ih vlade, kao radio Slobodna Evropa, ali i fizička lica poput Džordža Soroša.
Ako pokušaji da se diskredituju stručnjaci, praćenje ruskih medija i stvaranje kontrapropagande nije dovoljno, autorka kaže da prozapadne elite treba da idu korak dalje i direktno ućutkaju proruske organizacije i medije.
„Proruske aktivnosti i organizacije u tim zemljama treba pažljivo pratiti i zatvoriti ih ako se smatra da ugrožavaju državni suverenitet ili predstavljaju pretnju teritorijalnom integritetu“, kategorična je Lucevičeva.
Ona zaključuje da se treba usredsrediti na „prodemokratske“ programe sa fokusom na građansko angažovanje, uspostavljanje kontakta sa akterima civilnog društva, promociju socijalne integracije i poverenja kako bi se ubrzale reforme i demokratizacija društva.
To je sve lepo i dobro, ali dva pitanja proizilaze iz njenih preporuka. Prvo, kako je praćenje i gušenje „proruskih“ gledišta pogodno za socijalnu koheziju i demokratske vrednosti? I drugo, ako je produženje ruske meke moći na prosovjetskom prostoru samo po sebi loše, šta to zapadni angažman, koji nema dugu istoriju, kulturu, ali i ekonomsko i političko iskustvo, čini boljim?
