Beogradski „Besmrtni puk“ razlikuje se od onih koji su marširali drugim svetskim metropolama — u Beogradu su se okupili svi — potomci su nosili fotografije predaka koji su se borili u svim ratovima od 1904. do 1999. Jer svi su dali živote za svoju zemlju, bilo da su je branili od Austro-Ugarske, Nemačke ili NATO-a.
Na megdan sa samurajem
Čitalac će se možda zapitati zašto je u „Besmrtnom puku“ bilo onih koji su nosili fotografije svojih predaka iz 1904, kada je srpski narod tu godinu proživeo u miru. To je tačno, ali 1904. godine počeo je rusko-japanski rat, a crnogorski kralj Nikola poslao je odred od 180 dobrovoljaca da pomognu savezničkoj Rusiji. Među dobrovoljcima se nalazio i Aleksa Lekso Saičić, čiju sliku u „Besmrtnom puku“ nosi njegov sestrić Nikola Aleksić.
„Kada su se kod Port Artura sučelile ruska i japanska vojska, uoči bitke izašao je samuraj i pozivao protivnike na megdan. Dok su se ruski generali hvatali za glavu koga da pošalju, jer običaj megdandžija nije postojao u Rusiji, dok je to kod nas bio deo folklora, Lekso se prijavio kao dobrovoljac. Sa olakšanjem su mu dozvolili i lako je pobedio samuraja“, priča Aleksić.
Lakoća sa kojom je Lekso Saičić pobedio japanskog protivnika dolazi od toga što je tehnika borbe crnogorskim jataganom bila naprednija od tehnike borbe japanskim mačem — katanom.
Lekso Saičić je u Rusiji slavljen kao nacionalni heroj. Dobio je brojna odlikovanja, a Ordenom svete Ane 2. stepena odlikovan je kao jedini stranac u istoriji.
Ratna ljubav Šumadinca i Bosanke
Pored strahota koje je doneo, u ratu su se rodile i mnoge ljubavi koje bi bile nemoguće da se ljudi iz raznih krajeva Jugoslavije nisu stekli u jednoj vojsci.
„Došao sam ovde zato što sam rođen delimično zahvaljujući ruskoj avijaciji“, kaže Filip Vukajlović, koji u „Besmrtnom puku“ nosi dve fotografije — oca i majke. Otac Šumadinac, krenuo je u rat kao borac Kragujevačkog bataljona 1. proleterske brigade i sa njom je prošao sva najvažnija jugoslovenska bojišta — Igman, Neretvu, Sutjesku…
Teško je ranjen 1944. i sa partizanskog aerodroma na Kupresu prebačen je sovjetskim avionom u bolnicu u italijanski grad Bari. Drugim avionom, takođe sovjetskim, u Bari je, kao mlada bolničarka, stigla Vukajlovićeva majka, koja je bila borac 3. krajiške brigade.
„U Bariju su se upoznali, 1945. su došli u Beograd, osnovali porodicu i izrodili četvoro dece. Nikada se ne bi sreli da nije bilo te borbe koju su vodili“, priča Vukajlović.
Biciklom kroz rat
Legenda jugoslovenskog i srpskog biciklizma Živorad Žika Mićić u „Besmrtni puk“ je došao kao učesnik rata, da, kako kaže, pozdravi drugove koji su u njemu ostavili živote.
„Nas troje biciklista je od Ralje i Mladenovca oslobađalo Beograd, a trojica biciklista su poginuli, Kozić, Nešić i Bosiljčić“, seća se Mićić, olimpijac i osvajač mnogih jugoslovenskih i svetskih trofeja.
Mićić je bio motociklista u štabu Prve armije, kojom je komandovao general Peko Dapčević.
„Pre toga nikada nisam vozio motor. Zaplenili smo jedan od Nemaca u Ralji kada su se povlačili, BMV sa prikolicom i vozio sam ga do Zagreba bez problema“, kaže Mićić.
Za Peka Dapčevića, čiji je kurir bio, Mićić kaže da je bio dobar komandant, ali i „prgav i oštar“. Međutim, Mićić ne može, a da se ne priseti koliko je mladića dalo živote na Sremskom frontu. Teško mu je, kaže, i da priča o tome. Jedino što ponavlja kada mu se postavi pitanje o Sremskom frontu je „strašno“. Ne može, kaže, da zaboravi na strahote kroz koje je prošao i šta je video posle proboja Sremskog fronta.
Mićić je biciklizmom nastavio da se bavi čim su borbe prestale. Iz Zagreba je otišao za Niš, gde se malo odmorio i odmah potom je učestvovao u prvoj etapnoj biciklističkoj trci od Trsta do bugarskog grada Varne.
