Ako se Zapad i nadao da je san o „velikoj Albaniji“ samo san, onda izgleda dolazi vreme da se suoči s košmarnom javom. Ambasador Velike Britanije u Prištini Rori O′Konel, iskreno se, kako reče, zabrinuo da „ujedinjenje Kosova i Albanije — zvuči kao pretnja“. Pa nemoguće da Zapad zaista godinama misli da je priča o „velikoj Albaniji“ samo mit koji se prenosi sa kolena na koleno.
Evropa, ili bar njen veći deo, nije shvatila da je priznavanjem jednostrane nezavisnosti Kosova 2008. godine, zapravo, započela prva faza realizacije ovog političkog cilja albanske nacije. Početak druge faze, ma kako neobično zvučalo, mogao bi biti pristanak Prištine da sa Beogradom potpiše Briselski sporazum.
Tako su pokazali da su „timski“ igrač, čime su učvrstili temelje takozvane „kosovske nezavisnosti“, penjući se stepenicu po stepenicu, istrajno ka svom cilju. Taj cilj nije da ih prizna Srbija, nego Ujedinjene nacije, svet — čime im se legalno otvaraju vrata da ostvare svoje snove.
Neko je jednom rekao da je današnje međunarodno pravo više stavljeno u službu „vaspitača“ nego što se koristi kao ono što bi po definiciji trebalo da bude. U tom duhu Albancima je Kosovo zaista poslužilo — i još služi — za manipulaciju Zapadom. Ono je njihov „trojanski konj“ u međunarodnoj politici. Jer kada dođe vreme, i kada albanska nacija proceni da je sazrela situacija za još „jedno Kosovo“, da li u Crnoj Gori, Makedoniji, Grčkoj, ali i na jugu Srbije, ko će ih zaustaviti i čime?
One zapadne zemlje koje su priznale Kosovo, priznale su i referendum kosovskih Albanaca iz 1991. godine koji je proisteko iz Deklaracije o „Kosovu kao sedmoj republici u SFRJ (1990)“ — kojom su želeli da iskoriste Ustav tadašnje SFRJ i izglasaju na novom referendumu pravo na samootcepljenje kako bi se pripojili Albaniji. Ako je Zapad preko Ahtisarijevog plana, koji je deo kosovskog ustava, a u kome se pominje i taj referendum, priznao Kosovo, koji će im izgovor biti da to ne urade kada ovaj model budu sledili i Albanci u Crnoj Gori ili Makedoniji, Grčkoj, na jugu Srbije…
Kosovo tako nije tek „običan“ presedan, nego presedan u presedanu, jer se njegova samoproklamovana nezavisnost oslanja na retroaktivno prizavanje tog referenduma. U Makedoniji je već, kao i na Kosovu početkom devedesetih, proglašena albanska „Republika Ilirida“. U Crnoj Gori Albanci već odavno traže autonomiju. Najglasniji su bili kad se Crna Gora odvojila od Srbije, ali očito su procenili da još nije došao njihov trenutak. Jug Srbije odavno traži link koji bi ih povezao sa Prištinom.
Poslednji u nizu bio je pokušaj formiranja albanskih opština na jugu Srbije kao odgovor na formiranje Zajednice srpskih opština na Kosovu. Tek, iako izgleda da dokumenti, koje Albanci uredno prosleđuju na dve adrese — Brisel i Vašington, nemaju neku političku težinu, sudeći po modelu Kosova, biće da će u nekom trenutku biti i te kako bitni. Ako i kada Kosovo bude dobilo, makar i kao posmatrač, stolicu u UN, momentalno će raspisati referendum o pripajanju Albaniji. Ako i kada Albanci u Crnoj Gori dobiju autonomiju, a hoće, tražiće prvo specijalne veze sa Tiranom, pod izgovorom prava manjina i ljudskih prava po kosovskom receptu…
I tako će to trajati dok Evropa ne bude suočena sa svršenim činom i prisiljena da pojede čorbu koju je sama zakuvala, sve ne verujući da politička ideja kao što je „velika Albanija“ za jednu naciju, jeste i biće legitiman cilj dokle god ga ne ostvari, ne misleći po koju cenu i kojim sredstvima, makar i prolivanjem krvi, svoje i tuđe. Jer samo ko ne poznaje tradiciju Albanaca može da misli da je njihova besa samo deo folklora.
Neke projekcije koje dolaze od albanskih teoretičara govore da bi se ovaj projekat mogao ostvariti za manje od sedam godina jer, kako su u svojim analizama istakli, „oslabljena Evropa neće imati snage ni vojne moći da se odupre albanskim zahtevima, pa nama tako ostaje samo da čekamo i budemo strpljivi“.
