„Čovek ne vidi i ne čuje svet onakav kakav je u objektivnoj realnosti — na primer, naše oči ne rade kao kamera i mozak nam ne pokazuje ono što pada na mrežnjaču. Mozak sam odlučuje šta je značajno za svest, a šta može da se ukloni. Iznenađuje da te nepotrebne stvari, kao što su otkucaji srca, utiču na ono što vidimo“, izjavio je Roj Salomon iz Savezne politehničke škole Švajcarske u Lozani.
Salomon i njegove kolege otkrile su ovu neobičnu sklonost ka „autocenzuri“ u ljudskom mozgu, i objasnili kako ona radi i na šta utiče, posmatrajući kako volonteri reaguju na različite vizuelne i akustične nadražaje.
Tokom jednog eksperimenta na ekranu računara prikazivana je treperava geometrijska figura, čiju su frekvenciju treperenja neurolozi periodično menjali, posmatrajući promene u radu mozga i kako vide figuru sami učesnici eksperimenta.
U trenutku kada se frekvencija treperenja poklopila sa pulsom volontera, desilo se nešto neobično — volonteri su počeli da se žale da im se vid iznenada pogoršao i da gotovo da ne mogu da vide sliku na ekranu.
Prateći rad njihovog mozga uz pomoć magnetno-rezonantne tomografije, naučnici su otkrili uzrok ovog čudnog ponašanja. Ispostavilo se da podudaranje ritmova treperenja i otkucaja srca dovodi do poremećaja u radu tzv. kore velikog mozga, koja je odgovorna za upravljanje unutrašnjim osećanjima organizma i obradu podataka koji dolaze iz čula.
Slabljenje njenog rada dovodi do toga da čovek jednostavno prestaje da vidi informacije koje primaju oči. Kako smatraju naučnici, ovo je povezano sa činjenicom da mozak potiskuje sve signale koji imaju frekvenciju jednaku otkucajima srca.
„Po pravilu mi ne želimo da naši unutrašnji osećaji ometaju percepciju spoljašnjeg sveta — uvek je važno da se zna šta se u njemu dešava. Sopstveno srce počinjemo da slušamo još u utrobi majke, pre nego što se mozak u potpunosti formira. Stoga ne iznenađuje da on pokušava da suzbije ovaj zvuk i učini ga manje očiglednim“, zaključuje Salomon.
