Predstavnik Ministarstva spoljnih poslova Rusije Aleksandar Kuznjecov i šef konzularnog odeljenja Ambasade Rusije u Srbiji Sergej Ogurcov povezali su se sa starim prijateljima Rusije, veteranom iz Sremske Mitrovice Borislavom Slavkićem i predsednikom organizacije Srpsko-ruska inicijativa Vitalijem Vanjkevičem. Rezultat je bio da je list iz grada Orenburga „Orenbužje“, gde je Roščepkin završio vazduhoplovnu školu, dobio nove pisane materijale i mnoštvo fotografija iz Sremske Mitrovice.
Na njima se vidi spomenik na kome je uklesano na ruskom „Neka je večna slava herojima koji su poginuli u borbi protiv nemačkih zavojevača za čast i nezavisnost naroda Jugoslavije! Ovde je sahranjen heroj Sovjetskog Saveza, gardijski pilot, poručnik Valerij Dmitrijevič Roščepkin, rođen 1922. godine u gradu Buzuluk. Inženjer, kapetan Georgij Nikitjevič Kuročkin, iz sela Bobljevo Kalinjinske oblasti.
U jesen 1944. fašisti su se probijali kod Sremske Mitrovice preko mosta na Savi ka severu, u Austriju i Nemačku. Heroj Sovjetskog Saveza Vasilij Roščepkin jurišao je na taj most i bio oboren. Njegov Il-2 pao je na periferiji grada. Kada su meštani dotrčali, oba pilota su bila mrtva. Oni su ih krišom sahranili dok su Nemci još bili u gradu. Zatim su ih svečano ponovo sahranili na mestu gde danas počivaju.
Pored Roščepkina, drugi poginuli je Georgij Kuročkin. Iako pored pilota u avionu leti obično vojnik, Kuročkin je kao kapetan inženjer leteo na Il-2, možda da bi kao pukovski inženjer i prekontrolisao kvalitet remonta aviona.
Roščepkin je inače završio Orenbursku vazduhoplovnu školu. Sovjetska avijacija je trpela velike gubitke i zato je njegovo školovanje bilo ubrzano. A iako je na spomeniku napisano da se rodio u Buzuluku, on je zapravo rodom iz sela Plešanovo Aleksandrovskog rejona koji je kasnije, u njegovu čast, preimenovan u Roščepkino. U buzuluku je završio školu. Zvanje heroja dobio je Ukazom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a.
Njegov rođak Jurij, kog su pronašli novinari „Orenburžja“, napravio je čitav muzej posvećen svom hrabrom pretku: tu su portreti, fotografije, pisma, televizijski snimak.
On priča da je njegov deda bio najmlađi od osmoro dece u porodici. „Komandir njegovog puka Anton Pleskač mi je pričao da je Vasilij na frontu imao devojku, veoma lepu. Pa i on sam je bio lepotan, šarmantan, tamo gde je on bili su smeh, muzika. Svirao je gitaru i balalajku i lepo pevao“, priča Jurij.
Kako kaže, Vasilij je često pisao kući, obično počinjući sa „Zdravo, draga mama“ i ostavljajući na kraju jedan čist list s porukom za cenzuru: „Ne bacajte, u selu nema papira, na njemu će moji da mi napišu odgovor.“ Ili: „Molim cenzuru da ne izgubi moju fotografiju, to je za moju staru majku.“
Mi Roščini, kaže Jurij, imamo svoje mesto u „Besmrtnom puku“, a moj unuk Andrej, kadet, obavezno oblači uniformu — ipak je praunuk heroja Sovjetskog Saveza.
A pisani materijali sadrže i reči partizanke-ilegalca Dragice Knjažević: „Bratska krv naših naroda učvrstila je naše prijateljstvo. To prijateljstvo je večno i ništa ne može da ga pokoleba.“
Za prošlogodišnji Dan pobede spomenik Roščinu i Kuročkinu u Sremskoj Mitrovici je restauriran. Meštani su postavili na vrh novu crvenu zvezdu, popravili tamo gde je puklo, zamenili kamene stubiće, obojili ogradu, očistili teritoriju i posadili cveće. Na Dan pobede službenici ruske ambasade na čelu sa ambasadorom Aleksandrom Čepurinom obilaze takve spomenike širom Srbije. A dva kilometra od spomenika, na mestu gde je pao avion Roščepkina, postavljen je još jedan spomenik, nazvan „krilo“ zato što su našli i postavili na postolje krilo aviona Il-2, u kom je leteo sovjetski heroj.
