U danu kada je veliki Real u Madridu uspeo samo jednom da ubaci loptu u mrežu Englezima za još jedno finale evropske Lige šampiona, EU je uspela da zabije čak tri. Kome, to ćemo još da vidimo, a ponajpre će biti da je reč o autogolovima.
Za nepuna 24 sata evropska administracija je pokazala koliko je dosledna u svojoj nedoslednosti.
U slučaju Turske nije imala kud, jer eto migranata po drugi put u Evropi. Već su je jednom o jadu zabavili, gde opet. Zato je Evropska komisija vladama-članicama EU predložila liberalizaciju viznog režima za turske državljane do kraja juna. EK je, naime, ocenila da je Turska, pred kojom su bila 72 uslova za dobijanje bezviznog režima, načinila „impresivan napredak“.
Očigledno su ta 72 uslova bila slabašna u odnosu na jedan jedini turski. Njega je pre 12 dana, u prisustvu nemačke kancelarke Angele Merkel i predsednika Saveta EU Donalda Tuska, javno izrekao turski premijer Ahmet Davutoglu. Evropskim zvaničnicima koji su doputovali u Tursku u pokušaju da daju zamajac primeni sporazuma EU i Ankare o rešavanju izbegličke krize, on je nimalo „u rukavicama“ poručio — migranti za bezvizni režim državljanima Turske.
Ankara nije dugo čekala odgovor. Doduše, uvijen malo u oblandu zvanu „do kraja juna“, da se Vlasi ne dosete.
Srbija bez ucenjivačkog potencijala
Srbija očigledno nema toliki ucenjivački potencijal. Zato je u preostala dva slučaja vadila loptu iz mreže.
U prvom slučaju, po drugi put za nepunih mesec dana, Hrvatska je blokirala otvaranje Poglavlja 23 u pregovorima o pristupanju EU, a u drugom nesumnjivi politički pritisci EU doveli su do toga da UEFA primi Kosovo u članstvo, mimo sopstvenog statuta.
Po sistemu nisam odavde, u oba slučaja EU se pravila nevešta. Eto, zaboga, demokratsko je pravo svake članice, pa i Hrvatske, da može da se izjasni kako hoće. Džaba što su sve ostale članice EU bile za otvaranje spornog poglavlja.
I od 8. aprila, kada se to desilo prvi put, evropski zvaničnici nisu uspeli da ubede Hrvatsku da odustane od blokiranja Srbije, iako se na to obavezala, i iako su sami konstatovali da nijedan od hrvatskih zahteva nema direktne veze sa sadržajem Poglavlja 23.
Portparolka šefice evropske diplomatije Maja Kocijančič je tada na pitanje novinara iz Srbije lakonski odgovorila da „nema ništa novo da kaže“.
Ovoga puta je stigao još bezvezniji komentar da se konsultacije sa Zagrebom nastavljaju, kako na inicijativu zvaničnog Brisela, tako i pojedinih zemalja članica koje kritički gledaju na ovakvo ponašanje Hrvatske.
Da li je sam Zagreb baš toliko moćan, ili je u celoj priči tek prezenter nečije volje? Ili da li je Evropa baš toliko slaba u ubeđivanju? Vrlo sumnjivo. Pogotovo kada se samo setimo kako je hitro reagovala Nemačka i začas ubedila Zagreb da, u jeku migrantske krize, na srpsko-hrvatskoj granici odblokira kamione sa robom. Kad se hoće, sve se može.
Ali kada je pak bilo u pitanju ubeđivanje da Kosovo postane član UEFA, evropskim političarima uspeha očigledno nije falilo. Nije im smetalo ni to što je direktno pogažen statut UEFA da bi cilj bio postignut.
Kako reče šef srpske diplomatije Ivica Dačić, prijem Kosova u UEFA je evidentno odluka političke prirode i rezultat velikog pritiska politike, što je samo još jedna opomena na činjenicu da živimo u svetu interesa i politike, a ne prava i pravila.
Prilozi za listu nedoslednosti EU
Tri slučaja, tri najnovija priloga listi nedoslednosti EU. Na to je nedavno na Ekonomskom forumu na Jahorini ukazala i premijerka Republike Srpske kada je konstatovala da su pred države regiona, koje su krenule put EU suprotno pravilima same Unije, stavljeni dijametralno suprotni zahtevi. Tako se, na primer, od Makedonije traži da decentralizuje policiju, a od BiH pak da je centralizuje. Naravno da bi, kako je primetila, bili zadovoljeni apetiti određenih entiteta. U prvom slučaju albanskog, u drugom bošnjačkog.
U korist čije štete radi EU i za čije interese? Ima li kraja tom srljanju birokratskog aparata spremnog na ispunjavanje svakakvih naloga zarad odbrane pozamašne briselske apanaže. Srljanju nedostojnom „stare dame“, „kolevke demokratije“, zagovornici pravih vrednosti, koja je uvek iznalazila snagu da odgovori i na najstrašnije izazove pred kojima se nalazila.
U godini u kojoj je i dalje neoporavljena od svetske ekonomske krize i sa sniženim prognozama ionako nevelikog privrednog rasta, dodatno zakomplikovanom migrantskom krizom koja je pokazala svu slabost Unije i jačanje desnice, terorističkim aktima islamista, redefinisanjem njenih pravila igre po završetku predstojećeg referenduma u Britaniji o ostanku u EU, jasno je da je ona već zagazila u promene.
To su neki u njoj, očigledno, shvatili o čemu svedoči prvo glasno opiranje čelnika Francuske i Austrije ponižavajućim uslovima koje su Evropi propisale SAD u Transatlantskom trgovinskom i investicionom sporazumu.
