U ekonomskom smislu, jedna od glavnih pokretačkih snaga bolivarske revolucije u Veneciji bile su visoke cene nafte. Sa druge strane, harizmu bivšeg lidera Huga Čavesa su jačale subvencije i širokogrudi socijalni programi za stanovništvo. Bilo je dobro i stanovnicima Venecuele čije je blagostanje raslo bez obzira na to koliko su radili, ali i državi koja je sprovodila nacionalizaciju preduzeća kako bi ubirala prihode od izvoza nafte.
Šarm „čavizma“ je urušio kolaps na naftnom tržištu. Vlada Venecuele je 2015. godine obnarodovala katastrofalne rezultate lokalne ekonomije — ona je pala za 7,1 odsto, a inflacija je dostigla 141,5 odsto. Stručnjaci Međunarodnog monetarnog fonda smatraju da crni dani tek predstoje. Analitičari fonda očekuju pad ekonomije do osam odsto i predviđaju inflaciju od čak fantastičnih 720 odsto. Kako bi se pokrio deficit budžeta od 25 odsto, Centralna banka Venecuele stavila je u puni pogon štampariju novca. Ipak, centralna banka nije u stanju da štampa dolare, a sa ovom valutom vlada takođe ima problema jer je u Venecueli ostalo svega milijardu i po dolara valutnih rezervi.
Venecualanski bolivar je 2014. godine bio valuta koja je najbrže gubila svoju vrednost, da nije „pravednog kursa“ koji je veštački ustanovila i održavala država — danas se može dobiti deset bolivara za jedan dolar. Ipak, mora se reći da na slobodnom tržištu bolivar nije toliko jak — prema fluktuirajućem kursu za jedan dolar treba dati čak 200 bolivara.
„Pravednost“ državne ekonomske politike se ogleda i u deficitu robe široke potrošnje i lekova, s obzirom da se oni nabavljaju po primarnom deviznom kursu. Cene mleka, brašna, praška za veš i toalet-papira reguliše država i zato se sada čeka u redovima kako bi se kupili ovi proizvodi. Redove u kojima stoje kupci u nadi da će uspeti da nabave deficitarnu robu nadgledaju vojnici nacionalne garde.
Analitičari Blumberga objašnjavaju da su vlasti devalvirali lokalnu valutu kako bi podržali ekonomiju u kriznim uslovima. Problem je, ipak, u tome što devalvacija može dovesti do rasta cena robe, na primer pirinča i hleba, što je u uslovima ekonomske krize prava tempirana socijalna bomba.
Vlada Venecuele je 2002. godine zamrzla cene električne energije, a stanovništvo je počelo da kupuje televizore, belu tehniku, klima-uređaje. Ova dva faktora su dovela do toga da Venecuela postane jedna od vodećih država sveta po potrošnji električne energije po glavi stanovnika.
Još do početka krize, odnosno suše izazvane klimatskim promenama analitičari su predviđali da će u Venecueli doći do problema sa energetikom u vezi sa ekonomskim razlozima — nivo potražnje se naglo povećao i premašio realnu ponudu. Hugo Čaves je smanjio ulaganja u razvoj energetske infrastrukture, a situacija sa finansiranjem se nije menjala ni posle 2007. godine, kada su mreže za distribuciju električne energije prešle u vlasništvo države.
Na primer, značajna hidroelektrana „Guri“ ima probleme onda kada ima premalo vode za pokretanje turbina. Upravo sada nastupa takav period, u vezi sa klimatskim fenomenom El Ninjo.
Prema rečima Nikolasa Madura „Guri“ je praktično postala pustinja, a kako država ne bi pala u potpunu tamu, vlasti su počele sa primenom šezdesetodnevnog antikriznog plana. Vlada je između ostalog skratila radno vreme hotela i prodavnica koje su sada u obavezi da rade po 9 sati upotrebljavajući generatore na svoj račun. Preduzeća koja rade u oblasti teške industrije obavezala su se da će smanjiti upotrebu električne energije za 20 odsto, što je katastrofa za državu koja već teško pati usled ekonomske recesije i poljoprivredne krize.
Nedavno je predsednik predložio da se kazaljke na časovnicima pomere za pola sata unapred, kako bi stanovništvo ranije odlazilo na počinak i ne bi trošilo električnu energiju. Interesantno je da država 2007. godine već pomerala kazaljke na časovnicima i prešla na „venecuelansko vreme“ kako bi stanovništvo imalo priliku da brže ide putem „socijalizma 21.veka“.
Početak kraja čavizma
Zbog masovnih protesta stanovništva opozicija je počela proces za pripreme referenduma na kojem bi se stanovništvo izjašnjavalo o mogućoj ostavci Nikolasa Madura.
„Narod Venecuele poziva vladu da podnese ostavku — mirnim putem i radi mira. Dobili smo zvaničnu dozvolu za prikupljanje 195.000, što je 1 odsto od ukupnog broja neophodnih potpisa. Zatim možemo početi prikupljanje sledećih 20 odsto neophodnih potpisa, odnosno četiri miliona. I to ćemo ostvariti rekordno brzo“, izjavio je sekretar opozicionog Bloka demokratskog jedinstva Hesus Torealba.
Nikolas Maduro verovatno neće izaći u susret opoziciji i teško da će kompromis biti postignut, smatra list Ekonomist. „Praksa Čavesa“ omogućava venecuelanskom predsedniku da blokira ili ometa bilo kakvu inicijativu opozicije, uključujući referendum o ostavci šefa države.
Po rečima lidera umerene opozicije države Enrikea Kaprilesa, Venecuela se nalazi na svega „nekoliko sekundi od situacije koju vlada više ne može da kontroliše“. Veliki deo opozicije i neki političari unutar „Čavesovog krila“ smatraju da je krvoproliće moguće izbeći samo predajom vlasti uz uslov da politički zatvorenici budu amnestirani kao i da država pristane na „obnavljanje nezavisne sudske i izvršne vlasti“. Opozicija bi tada bila spremna da podrži nepopularne mere vlade koje se tiču stabilizacije ekonomije.
Mnogo zavisi od figure predsednika Nikolasa Madura: dobrovoljna ostavka izgledala bi kao izdaja nasleđa Huga Čavesa i delovalo bi kao kraj „čavizma“ — kursa koji je određivao politiku Venecuele posle smrti lidera bolivarske revolucije.
