Nije svejedno ko će zauzeti ministarska mesta. Nije svejedno ni za funkcionere pobedničke grupacije, koji (sa pravom) očekuju da budu nagrađeni za izborni uspeh, a nije svejedno ni građanima koji (sa pravom) očekuju bolji život pod novom vladom.
U političkim sistemima poput srpskog, ministarska mesta pripadaju strankama i koalicijama koje su pobedile na izborima, po principu „pobednik nosi plen“, ali ne treba zaboraviti i na još jednu skupinu iz čijih redova se regrutuju ministri — eksperti.
Eksperta bismo mogli da definišemo kao stručnjaka u polju u kome deluje i koji u vladu ulazi sa namerom da unapredi polje delovanja za koje je zadužen, bilo da je to ekonomija, kultura, državna uprava ili finansije. Finansije su upravo oblast koja je, u većini evropskih vlada rezervisana za stručno lice — eksperta.
Eksperti se u vladu pozivaju u dva slučaja: kada su izborni rezultati takvi da politički akteri ne mogu da se dogovore o sastavu buduće vlade ili kada političke stranke žele da podignu rejting, a građani su razočarani u političke elite.
U Srbiji smo imali posla uglavnom sa ovim drugim slučajem. Građani su odavno razočarani u političke elite, koje to razočarenje razumeju, i pozivali su eksperte u pomoć još od vremena Ante Markovića. Njegova vlada bila je prva i jedina čisto ekspertska vlada na našim prostorima. Ostale su bile mešovite, sastavljene od političara i stručnjaka.
Slobodan Milošević takođe se oslanjao na eksperte. Setimo se Dragoslava Avramovića i njegovog ekonomskog programa. Međutim, Avramović nije sedeo u vladi, u Miloševićevim vladama sedeli su drugi stručnjaci, provereni socijalistički kadrovi, direktori velikih državnih preduzeća, „Simpa“, „Progresa“, „C marketa“, „Geneksa“… Bilo je to vreme kada su se politički kadrovi prelivali u privredu i obrnuto, iz privrede su prelazili u politiku.
Peti oktobar doneo je promene, a eksperte smo počeli i da uvozimo. Iz inostranstva su nam stigli Božidar Đelić i Radovan Jelašić, a na političkom nebu Srbije pojavila se i ekspertska stranka — G17 plus.
Kada podvučemo crtu i zagledamo se u rezultate eksperata u srpskim vladama, bez obzira na period u kome su bili aktivni, može se zaključiti da njihov učinak nije bio baš sjajan.
Miloševićevi eksperti, nesvesni vremena u kome žive, nisu uspeli da starim metodama oporave srpsku privredu, a učinak onih koji su se pojavili posle 5. oktobra može se okarakterisati stihovima Branka Radičevića „mnogo hteo, mnogo započeo“.
Dobro zamišljena, ali loše sprovedena privatizacija, zaduživanje umesto vraćanja dugova, održavanje prividnog socijalnog mira zarad ostanka na vlasti, rezultati su njihovog boravka u Nemanjinoj ulici. Stranka eksperata G17 plus prvo je transformisana u stranku Ujedinjenih regiona Srbije, da bi se nedugo potom njena zvezda na političkom nebu Srbije ugasila.
U postizbornoj Srbiji stvari su jasne — s obzirom na broj poslaničkih mesta koja je osvojio SNS, nema potrebe ni za koalicionom, ni za ekspertskom vladom. Druga je stvar ako bivši/budući premijer Aleksandar Vučić želi da legitimitet za sprovođenje reformi i odluke koje donosi pojača uključivanjem u vladu još neke političke grupacije ili eksperata — tehnokrata koji bi sredili stvari u pojedinim resorima, u državnoj upravi, na primer.
Međutim, nad ekspertima se uvek nadvija jedno pitanje — pitanje njihovog političkog legitimiteta. S obzirom na to da nisu učestvovali na izborima i da ne snose političku, već samo profesionalnu odgovornost, kako mogu da zauzimaju najviše državne pozicije.
