Obamina namera je da se pregovori o ovom kontroverznom i tajnom dokumentu okončaju do zime, kada se i on seli iz Bele kuće. Međutim, kao i na Bliskom istoku, ni u Evropi mu ne ide sve od ruke.
„Ako se pregovori ne okončaju ove godine, predstojeće političke tranzicije u SAD i Evropi mogle bi da znače da dogovor neće biti postignut duže vremena“, rekao je Obama tokom susreta sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, kao da je najveći problem za postizanje sporazuma nedostatak vremena, a ne nešto drugo. A upravo to „drugo“ je najveći problem.
Sporazum koji niko nije pročitao
Oko finalne verzije TTIP-a već godinama se vode tajni pregovori, a prema planu, trebalo je da budu okončani 2014. Međutim, prema rečima ekonomiste Hosuka Lija Makijame, oni neće biti okončani do 2019. ili 2020. Ono što se o sporazumu zna jeste da se odnosi na liberalizaciju trgovine između SAD i EU, što čini jednu trećinu globalne trgovine, a prema zagovaračima sporazuma, on bi trebalo da podigne nivo ekonomija, kako EU i SAD, tako i država koje ne potpadaju pod sporazum.
Problem je, međutim, što niko osim nekolicine ljudi nije pročitao sporazum u celosti. Na insistiranje SAD, finalni predlog sporazuma ne šalje se elektronskim putem, a pisane verzije čuvaju se u specijalnim sobama u kojima nije moguće fotografisanje, telefoniranje ili zapisivanje.
Sve informacije koje javnost ima o sporazumu dolaze kao rezultat curenja informacija ili na zahtev o dostupnosti informacija.
Da li je strah opravdan?
Iako Obama protivljenje TTIP-u pokušava da opravda strahom od globalizacije, građani pokazuju opravdani strah da će ih ovaj sporazum, kada se o njemu već pregovara na nedemokratski i nejavan način, lišiti određenih beneficija koje su tekovina evropskih „država blagostanja“, kao što je zdravstveno osiguranje i pravo na besplatno školovanje. Jedan od osnovnih ciljeva TTIP-a, po svemu sudeći, jeste otvaranje evropskog javnog zdravstva, školstva i snabdevanja vodom za američke kompanije.
Evropska komisija tvrdila je da javno zdravstvo nije predmet pregovora, ali bivši britanski ministar trgovine lord Livingston priznao je da se o tome ipak pregovara. Slične bojazni postoje i što se tiče regulisanja bankarskog sektora, bezbednosti hrane, privatnosti, gubitka posla i demokratije.
Kao najveću pretnju evropskom društvenom poretku, kritičari TTIP-a navode mogućnost da kompanije tuže vlade zbog gubitka profita, što, u suštini znači da multinacionalne kompanije bez demokratskog legitimiteta mogu da diktiraju politiku demokratski izabranim vladama.
Ovakve odredbe već postoje u bilateralnim trgovinskim sporazumima širom sveta i vodi se oko 500 sporova u kojima su kompanije tužile vlade za odštetu. Najpoznatiji primer u EU je tužba švedske energetske kompanije „Vatenfal“, koja tuži nemačku vladu za milijarde dolara odštete zbog nemačke odluke da postepeno odustane od upotrebe nuklearne energije, posle katastrofe u Fukušimi u Japanu.
Zakon po kome se od internet provajdera zahteva da nadgledaju aktivnosti ljudi na mrežama odbačen je 2012. u Evropskom parlamentu, posle masovnih protesta javnosti, a strahovanja su da TTIP sadrži mnoge elemente tog zakona. Kritičari TTIP-a tvrde da se radi o zaobilaženju demokratskog procesa i uvođenju diktature na mala vrata.
Svaki od strahova, u nedostatku originalnog dokumenta TTIP-a, potkrepljen je primerima koji se odnose na slične sporazume koji su do sada potpisani. Tako su zvaničnici EU, pod pritiskom javnosti, morali da priznaju da će stupanje TTIP-a na snagu izazvati nezaposlenost u Evropi. Poslovi će se iz EU preseliti u SAD, gde su radni standardi i sindikalna prava niži. Ovaj zaključak izveden je na osnovu sličnog sporazuma o slobodnoj trgovini između SAD, Kanade i Meksika (NAFTA), koji je uzrokovao gubitak jednog miliona radnih mesta u SAD za 12 godina.
Obamin problem je u tome što ima malo mogućnosti da za sobom ostavi trag po kome će ga pamtiti i sada se ponaša po principu „daj šta daš“. Zato i pokušava da progura TTIP, sporazum koji EU može samo da uvede u još jednu duboku krizu.