Evropska unija ima kapacitet za prijem i skladištenje 200 do 250 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje. Ipak, Evropa je prošle godine kupila 50 milijardi kubika tečnog gasa.
To znači da ogromni kapaciteti za skladištenje ostaju neiskorišćeni, jer nema dobavljača koji bi ponudio niže, povoljnije cene, odnosno cene konkurentnije od cene običnog gasa koji se isporučuje putem gasovoda. Stoga, to što su SAD prvi put poslale svoj tečni gas u Evropu teško može da ugrozi ruski primat na ovom tržištu.
Aleksandar Frolov, zamenik direktora Instituta nacionalne energetike iz Moskve, kaže za Sputnjik da je, poređenja radi, Rusija prošle godine povećala svoje isporuke u Evropu i uputila na tržište 160 milijardi kubika gasa.
„Ova isporuka tečnog gasa o kojoj se sada mnogo govori, to je beznačajna količina. Sam proizvođač ’Čenijer enerdži‘, koji je uputio tanker ka Evropi, ima ukupni kapacitet proizvodnje od svega 4,5 milijardi kubika, što je kap u moru. Tim pre što značajni deo ove količine gasa ’Čenijer enerdži‘ već šalje iz terminala ’Sabin pas‘ u Brazil, odnosno u Indiju. To znači da za Evropu ostaju mrvice“, kaže Frolov.
Osim toga, Evropa nije toliko interesantno tržište jer trenutno Azija može da plati više. Ako pogledamo cenu po kojoj se tečni gas prodaje u Indiji, nastavlja Frolov, videćemo da uzevši u obzir cenu proizvodnje, odnosno cenu kupovine gasa, pa potom pretvaranja u tečno stanje, zatim transport i proces „utečnjavanja“ — ovde praktično nema prihoda.
Prosto, proizvođač je na pozitivnoj nuli i smatra da je to u redu. U odnosnu na azijsko tržište, u Evropi su niže cene gasa, odnosno za tečni gas i za gas koji im gasovodom stiže iz Rusije praktično isto plaćaju.
Aleksandar Frolov smatra da SAD nemaju mogućnosti da konkurišu ni „Gaspromu“, ali ni ostalim proizvođačima tečnog gasa.
„Deo proizvođača gasa odavno radi i već su kompenzovali kapitalna ulaganja koja su bila neophodna za izgradnju kapaciteta za utečnjavanje gasa, kao i za izgradnju prevoznih sredstava kojima se njihov tečni gas doprema u Evropu“, objašnjava on.
SAD nemaju mogućnost da konkurišu, odnosno da spuštaju cenu, jer kao prvo, za to su neophodne drastično veće količine, nekoliko desetina milijardi kubika koje oni nemaju. Osim toga, tu postoji još jedan momenat, dodaje Frolov.
„SAD još uvek uvoze gas, odnosno oni više troše nego što proizvode. Oni kupuju i tečni gas ali i gas iz gasovoda iz Kanade. Na svetskom tržištu proda se oko 300 milijardi tona tečnog gasa. SAD su stoga ovde beznačajni, mali, nebitni proizvođač koji ne može da utiče na globalne tokove“, zaključuje on.
Prethodno je ruski „Gasprom“ saopštio da ne planira da vodi cenovni rat, naglasivši da će umanjiti sopstvene troškove u slučaju da bude primoran da smanji cenu.