Da li bi se danas bivša visoka predstavnica Evropske unije Ketrin Ešton „ujela za jezik“ pre nego što bi uskliknula — „Ovo je istorijski dan za Srbiju i Kosovo, ali i za Evropsku uniju“, kao što je to uradila 19. aprila 2013. godine, kada je u Briselu potpisan takozvani Briselski sporazum između Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa?
Verovatno bi prećutala takvu repliku, jer je realizacija dogovora potpisanog pre tri godine, na pola puta ne da uspe, nego da savim propadne. Sada je, naime, jasno da je jedina dodirna tačka sa Beogradom, zbog koje se Priština upustila u ovaj proces, ubrzavanje procesa evrointegracija.
Briselski sporazum Priština je poštovala onoliko koliko je njoj odgovaralo, pa je od 15 tačaka sporazuma, od kojih je prvih šest najvažnije za Srbiju (Zajednica srpskih opština), sarađivala samo na onima koji su njoj išli u prilog: izbori na severu Kosova po kosovskim zakonima, utapanje srpskog pravosuđa u prištinsko, inkluzija srpske policije u kosovsku…
Beograd je sve ovo ispunjavao, EU zadovoljno klimala glavom. Nagrada Beogradu bila je otvaranje pristupnih pregovora sa EU. Doduše, počelo se od najtežeg, poglavlja 35 vezanog upravo za Kosovo, ali sad — „poklonu se u zube ne gleda“.
Istovremeno, Priština je po ubrzanoj proceduri dobila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU, o kome se nije, kako bi inače trebalo, izjasnilo svih 28 članica EU, uključujući i države koje nisu priznale Kosovo.
Međutim, gledajući iz ove perspektive, Priština više i nema razloga da se bavi dogovorom iz Brisela, osim kao ucenjivačkim kapitalom usmerenim ka EU. To je već obilato počela da koristi, pa se pred svaki susrete sa Beogradom pojavi poneki novi uslov, van tokova Briselskog sporazuma. Na primer, Gazivode, Trepča, vizna liberalizacija, carina, tablice, lične karte, granica sa Srbijom, priznanje Kosova od strane Srbije, stolica u UN — sve sem ZSO.
U takvoj situaciji Beograd, koji u EU gleda kao u garanta, da ne kažemo „godmother“ (kumu) ovog sporazuma, nema mnogo mesta za manevar. Može da odustane od svega — što bi sigurno zamrzlo pregovarački postupak sa EU — ili da pristane na sve — na šta Priština računa.
Dakle, da li „kuma“ obavlja dobar posao što se tiče Briselskog sporazuma?
Ako ćemo iskreno — ne. Odgovor u diplomatskom tonu mogao bi da glasi — da, ali ne baš sa elanom. Razlog je što joj se ne kači sa Albancima. Zašto, lako je dosetiti se — noćna mora EU je mogući novi sukob na teritoriji Evrope, a Balkan na nesreću ima više nego zavidan kapital po tom pitanju.
Oročeni sporazum
Široj javnosti manje je poznato da je Briselski sporazum oročen na osam godina, odnosno da je za njegovu realizaciju u celosti predviđeno toliko godina.
Međutim, da se taj rok, kao i deo sporazuma koji se tiče Srba na Kosovu neće poštovati bilo je jasno još kad su iz EU Srbiji suptilno poručili da se, da kažemo po srpski, „okane ćorava posla“ i pristane da se ZSO utopi u „asocijaciju zajednica i opština“, čime bi se definitivno isključila svaka mogućnost saradnje Srbije kao države sa opštinama na Kosovu sa srpskim življem (posebno sever).
Taj predlog je usledio, od koga drugog nego od Nemačke (2015. uoči otvaranja pregovaračkog poglavlja Srbije i EU). Doduše, taj stav jeste ublažen i „ispeglan“ u neposrednim dijalozima predstavnika Srbije i Nemačke, ali nije nestao sa nemačke mape. A ni iz planova Prištine da istera svoje.
Pa kakvu smo to „kumu“ izabrali? I nije li se ona obrukala „gledajući kroz prste“ samo jednoj strani. Neki kažu (i takva teza se sve češće i javno iznosi po briselskim kuloarima) da EU ne pritiska Prištinu jer čeka da vreme uradi svoje i da Kosovo uspe da realizuje svoj plan i postane bar pridružena članica UN, što bi joj skinulo sa vrata ovo pitanje ili joj barem dalo dovoljno prostora da se elegantno izvuče iz cele te priče.
Drugo je pitanje kakvo će to mesto imati u istoriji. Jer, kako se čini, EU se tek spremaju nova „Kosova“. Kako li će se izboriti s budućim sličnim problemima kad je pala na ovom probnom ispitu.
