Iako Srbija Kosovo ne smatra nezavisnom državom, vlasti u Prištini proglašavanjem neke osobe za nepoželjnu pokušavaju da uvere i Srbiju i svetsku javnost da su oni ipak država, smatra analitičar Dragomir Anđelković povodom zabrane ulaska na Kosovo pojedinim srpskim zvaničnicima, među kojima je i šef Kancelarije za KiM Marko Đurić.
„Kada se srpskim zvaničnicima zabrani da uđu na teritoriju Kosova, to s jedne strane jača njihovu poziciju jer demonstriraju snagu, a s druge, nas treba da podseti koliko smo grešaka pravili sa olakim prihvatanjem svega što je deo Briselskog sporazuma i onoga što je bilo pre njega, a to je integrisanje granica“, kaže Anđelković.
Srbija je, potpisivanjem Briselskih sporazuma, dodaje on, oduzela sebi mogućnost da kontroliše sever Kosova i alternativne puteve i prelaze na administrativnoj liniji, koji nisu bili pod kontrolom međunarodne zajednice i kosovskih vlasti. Briselskim sporazumima sve nadležnosti prebačene su na institucije koje se sada otkrivaju kao institucije „nezavisnog Kosova“, i koje, i pored toga što Srbija ne priznaje tu nezavisnost, mogu da spreče ulazak srpskih zvaničnika na teritoriju KiM, zaključuje Anđelković.
Cvijetin Milivojević, direktor pi-ar agencije „Pragma“, smatra da poruka koja se može pročitati iz zabrana srpskim zvaničnicima i političarima da uđu na Kosovo jeste da je Kosovo briselskim sporazumima de fakto priznata kao nezavisna, suverena država.
„To što mi nećemo da priznamo Kosovo je priča za unutrašnjepolitičku upotrebu. Važno je da adresa koja posreduje u pregovorima sa Kosovom, a to je Brisel, odnosno EU, odnosno glave zemlje Zapada, priznaju Kosovo kao državu i faktički, Kosovo se i ponaša u tom duhu“, dodaje on.
Prema Milivojevićevom mišljenju, zabrana ulazaka na Kosovo bilo je i ranije i biće ih sve više, mnoge od njih nisu bile javno vidljive proteklih godina jer su bile plod tajne diplomatije i zavisile su od trenutnih procena.
„U toj, takozvanoj podzemnoj diplomatiji mi ne znamo na koji je način, na primer, dopušteno predsedniku naše vlade da održi stranački miting na Kosovu, koje sve dozvole i preko kojih adresa je morao da nabavlja. Mogu samo da slutim da je reč o dozvolama koje je dobio iz Prištine, ali putem zahteva koji je išao preko Brisela“, smatra Milivojević.
U budućnosti će, prema Milivojevićevom mišljenju, zabrane ulazaka na Kosovo zavisiti od toka briselskih pregovora — ako se pregovara o nečemu što je u interesu prištinskih vlasti, zabrana će biti manje. Ukoliko predmet pregovora nije u skladu sa interesima Prištine, kao što je to slučaj trenutno sa Zajednicom srpskih opština, zabrana ulazaka biće sve više.
„Porazno je i na neki način uvredljivo za ozbiljnu državu kao što je Srbija da joj neko zabrani ulazak prvog operativca, koji se bavi pitanjima KiM, a to je šef Kancelarije za KiM. To govori koliko je Srbija prisutna na Kosovu i koliko smo prihvatanjem briselskih sporazuma za koje nismo dobili ništa zauzvrat, faktički izgubili“, zaključuje Milivojević.
Šamar Srbiji
Prema rečima glavnog urednika „Nove srpske političke misli“ Đorđa Vukadinovića ima više razloga zbog kojih vlasti u Prištini češće pribegavaju meri zabrane ulaska na teritoriju KiM, ali jedan je ključan.
„To je demonstracija sile, odnosno pokazivanje mišića i stavljanja do znanja Beogradu da su oni gospodari situacije na teritoriji Kosova i da se bez njihove volje tamo ne može ništa dešavati, i da čak i najviši državni zvaničnici i obični građani, politički akteri, bilo da su u vlasti ili opoziciji, bez njihove volje, da ne kažem milosti, nemaju šta da traže na teritoriji KiM“, kaže Vukadinović.
Zabrane ulaska mogu da budu izrečene i iz nekih drugih razloga, na primer, da se ponizi Srbija ili neka konkretna ličnost, ili zbog ratne prošlosti, kao što je to u slučaju generala Ljubiše Dikovića, načelnika Generalštaba srpske vojske, dodaje Vukadinović.
On smatra da bez obzira na pojedinačne slučajeve i na to što zabranom ulaska na Kosovo pripadnici vlasti i opozicije mogu da mašu kao priznanjem i dokazom patriotizma, ona predstavlja šamar u lice srpskoj državi.
Malo prostora za odgovor
Kada je u pitanju način na koji srpske vlasti mogu da odgovore na ovakve izazove, naši sagovornici podjednako su pesimistični — nema puno načina i političkog prostora da se na njih odgovori, ali Srbija ipak može da načini neke korake.
Milivojević kaže da, ako je Srbija izabrala „politiku koja nema alternativu“ tj. EU, srpski zvaničnici će uvek „progutati“ svaki postupak evropskih zvaničnika i njihovih prištinskih miljenika. Srbija ne može da zabrani ulazak na svoju teritoriju prištinskim zvaničnicima, jer oni preko nje ni ne prelaze, a ni ekonomske mere nisu u interesu Srbije, dodaje Milivojević.
„Jedino što bi imalo efekta jeste da Srbija konačno stopira pregovore, zaledi ih, do trenutka dok se ne ispuni ono što je kosovska strana prihvatila Briselskim sporazumima, pa makar to bilo i tako malo kao što je jedna protokolarna nevladina organizacija koja se zove Zajednica srpskih opština i koja nema nikakva izvršna ovlašćenja“, kaže Milivojević.
Anđelković predlaže ignorisanje prištinskih odluka i više „gerilsku borbu“.
„U meri u kojoj oni zloupotrebljavaju dosadašnje sporazume, Srbija treba da ih relativizuje. Treba koristiti alternativne puteve, kao što se to radilo pre integrisanja kontrole na administrativnoj liniji, treba dovesti pod znak pitanja lojalnost policijskih snaga na severu KiM, jer je evidentno da se ovde više ne radi o nečemu što je statusno neutralno. Statusno neutralno ne bi smelo da podrazumeva mogućnost Prištine da spreči dolazak srpskih zvaničnika, makar na sever“, zaključuje Anđelković.
