Vuk Drašković je poznat po dve ljubavi: prema Danici, svojoj supruzi, i NATO-u, severnoatlantskoj vojnoj alijansi. Bivši šef srpske diplomatije, čija stranka Srpski pokret obnove preživljava na političkoj sceni Srbije samo zato što se šlepa uz vladajuću strukturu, dao je sebi za pravo da u crnogorskim medijima („Pobjedi“) podrobno objasni zašto je NATO „jedini spas“, a Rusija „logor“ u koji srpski „desničari“ teraju Srbiju.
Kao dobar govornik, Drašković se ovim rečima sigurno dodvorio crnogorskoj vlasti, ali je kao član vladajuće strukture Srbije izneo stav suprotan stavu zvanične Srbije koja je vojno neutralna, bez namere da se priključi NATO-u.
Dakle, koji Drašković je zborio protiv državne politike Srbije? Drašković — lider SPO, ili Drašković — član vladajuće strukture Srbije? Ili Drašković — bivši ministra spoljnih poslova?
Da i zanemarimo onaj deo Draškovićevog političkog opusa kada se dičio nacionalističkim idejama i zalagao za „Veliku Srbiju“, ako se vratimo malo unazad, videćemo da kopernikanski obrt od nacionaliste do njegove „ljubavi“ prema NATO-u datira iz vremena kad je seo u fotelju ministra spoljnih poslova — prvo državne zajednice Srbije i Crne Gore (od 16. aprila 2004. do 5. juna 2006), a onda Srbije (od 5. juna 2006. do 15. maja 2007).
Vuk se u tom periodu svim srcem zalagao za povlačenje tužbi protiv zemalja-članica NATO-a, podignutih zbog bombardovanja Srbije 1999. (i u tome uspeo). I iz državne fotelje tvrdio je da je režim Slobodana Miloševića izvršio „etničko čišćenje Albanca“ na Kosovu zbog čega je u delu zapadnih medija bio „pozdravljen“, a u srpskoj skupštini umalo smenjen. Pod okriljem evropskog puta i pre nego što je Srbija krenula njime, Drašković je više lobirao za saradnju sa NATO-om nego za sam evropski put.
Naime, kao prečicu do Brisela predlagao je ulazak u NATO i Partnerstvo za mir. To mu nije sasvim pošlo za rukom (Srbija je ušla samo u Partnerstvo za mir), ali je zato uspeo da otvori kancelariju NATO-a u Beogradu. Pored toga, obezbedio je i potpisivanje ugovora o pristupanju asocijaciji CEFTA. Pritom, kada je Kosovo 2004. gorelo u albanskom pogromu nad Srbima i srpskim spomenicima, Drašković kao ministar spoljnih poslova propustio je jedinstvenu šansu koju je Srbija tada imala — da izmeni sliku o kosovskom pitanju i Srbima kao „lošim momcima“.
Doduše, jeste tada predložio plan u vidu „formule 3E“ za rešenje kosovskog pitanja, ali on nikad nije ozbiljno razmatran.
Drašković je omanuo i u promovisanju tadašnje ideje vlade Vojislava Koštunice za rešavanje kosovskog pitanja — „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ — jer srpska diplomatija nije tada uradila svoj posao — da tu ideju podrobnije objasni svetskim zvaničnicima, zbog čega su i pregovori o statusu Kosova pod rukovodstvom Martija Ahtisarija i Beograda propali, što je Kosovu utabalo put ka samoproglašenoj nezavisnosti.
Uprkos takvom učinku, jedini je koji je, bukvalno sedeći u državnoj fotelji, preživeo vanredne parlamentarne izbore 2006. godine, koji su usledili posle odluke Brisela o zamrzavanju pregovora sa Srbijom zbog nedovoljne saradnje sa Hagom.
Inače, Drašković je, uz Čedomira Jovanovića, bio među prvim srpskim političarima koji je rekao da Srbija treba da prizna nezavisno Kosovo. Nadalje se nije libio da preleće iz koalicije u koaliciju, od Tadića, preko Čedomira Jovanovića, pa do koalicije sa SNS-om.
Zato, i kada Drašković danas ode u Crnu Goru i kaže da su Crnogorci shvatili uzročno-posledičnu vezu između evropskih i NATO integracija, jer je „NATO izbor puta i garancija putovanja u političku bezbednost, a članstvo u Evropskoj uniji samo putovanje koje može da potraje prilično dugo“, koji to Drašković govori? Bivši ministar? Bivši opozicionar? Ili član zvanične vlasti u Beogradu? I kada kaže da je za srpsku desnicu „majka Rusija samo Rusija koja je u neprijateljstvu sa Evropom i Amerikom… Rusija logor, Rusija iz Staljinovog vremena“, koji od te trojice Draškovića govori?
