Priča je ponovo podgrejana najavom da će se na jednoj od glavnih moskovskih ulica — Tverskoj, posle 2017. godine pojaviti „zebre“. Nadzemni prelaz za pešake sa semaforom pojaviće se takođe i kod kremaljske Moskvorecke kule. Pa sada i vozači i pešaci uveliko polemišu na ovu temu.
Prelazak ulice u Moskvi mogao bi se opisati kao „ruski rulet“ — širokim prestoničkim bulevarima automobili, van špica a naročito noću, jure kao sumanuti. Vozači u „besnim“, brzim automobilima to pravdaju — „žurbom“ i veličinom grada. Čak ni strože kazne nisu rešile ovaj problem i usporile vozače, koji čak često prolete i kroz crveno svetlo.
Vozači se sada bune — ukoliko se poveća broj pešačkih „zebri“ i semafora (kojih u Moskvi trenutno ima oko 2.300) to će stvoriti veće saobraćajne gužve, koje su ionako čest problem u ovom gradu. Prema njima, ako nema ljudi na ulici — neće biti ni problema.
Primera radi, početkom prošlog meseca snežne padavine izazvale su ogromne saobraćajne gužve i kolone automobila čija je ukupna dužina iznosila oko 3.400 kilometara, koliko ima od ruske prestonice do Rima. A, to čak i nije bio rekord. Moskva je i zvanično nekoliko puta proglašavana za grad sa najvećim saobraćajnim gužvama na svetu.
Zbog gužvi, ili kako to Rusi zovu „probki“, ovde se često dešava da vozači u špicu parkiraju svoje automobile i spuste se u metro kako bi na vreme stigli do svog odredišta. Tako su, na primer, fudbaleri moskovske Lokomotive na utakmicu Evrolige sa portugalskim Sportingom, krajem prošle godine, stigli — metroom. Isto tako su pre nekoliko godina fudbaleri Spartaka napustili svoj autobus i sišli u metro kako bi na vreme stigli na utakmicu sa italijanskim Interom.
Nije retkost u moskovskom metrou, kroz koji dnevno prođe i devet miliona ljudi, sresti i poneku javnu ličnost. Metro je u ovom gradu stvar potrebe i jedino prevozno sredstvo koje će vas do odredišta dovesti u predviđenom roku.
S druge strane, pešaci su prisiljeni da zbog širine ulica, nedostatka pešačkih „zebri“ i semafora ulicu prelaze kroz podzemne prolaze. To Moskovljanima često stvara probleme, jer da bi, recimo, prešli na trolejbusku stanicu s druge strane ulice oni izgube i 10 do 15 minuta, a nekad i više.
Primera radi, jedna od najpoznatijih moskovskih ulica — Novi Arbat nema nijednu pešačku „zebru“, a rastojanje između podzemnih prolaza iznosi 380 do 450 metara.
Takođe, spuštanje u podzemne prolaze naročito je neudobno ljudima koji imaju poteškoće sa kretanjem — starima, invalidima i ljudima sa ograničenim mogućnostima, ali i roditeljima koji decu voze u kolicima, turistima koji vuku teške torbe itd.
Procenjuje se da u Moskvi ima 3,6 miliona ljudi koji imaju ovakve poteškoće, iako se prilikom gradnje podzemnih prolaza i o njima vodilo računa…
Osim toga, problem podzemnih prolaza je i bezbednost, naročito noću, kada se tu vrzmaju razni sumnjivi likovi ili oni pod dejstvom alkohola.
S druge strane, prelazak ulice preko „zebre“ može biti podjednako rizičan, ako se ima u vidu „divljanje“pojedinih moskovskih vozača, proklizavanje automobila na vlažnom kolovozu usled vremenskih (ne)prilika itd.
Ako se sagledaju argumenti vozača i pešaka, svako je u pravu iz svog ugla i svako ima svoje „za“ i „protiv“. Pronaći rešenje problema saobraćaja u Moskvi, koje će zadovoljiti sve učesnike u saobraćaju, težak je zadatak za gradske vlasti.
Koliko dnevno automobila prokrstari moskovskim drumovima, nemoguće je izračunati. Danas mnoge porodice imaju i po 2-3 automobila. Prema nekim podacima, u Moskvi ima oko 3,9 miliona vozila. Istovremeno, svakodnevno na ulice ruske prestonice izađe 500 do 700 hiljada automobila. Međutim, da li je ta brojka tačna teško je reći ako se ima u vidu da u Moskvu svakodnevno nagrne i „hiljade i hiljade“ ljudi iz Moskovske oblasti, koji na posao u prestonicu dolaze svojim vozilima. Na prilazima gradu uglavnom nema naplatnih rampi, pa je nemoguće izbrojati koliko zapravo automobila svakodnevno uđe u prestonicu.
U savremenoj Moskvi ima više od 3.500 saobraćajnica — ulica, bulevara, avenija, sokaka, kejova… Najmanja ulica nalazi se na severu prestonice: široka je svega četiri metra, a dugačka 48. Nazvana je u čast ruskog slikara Alekseja Venecijanova.
Ako se izuzme moskovska zaobilaznica MKAD, koja ima dužinu od čak 109 kilometara, najduža prestonička ulica je Profesojuzna, izgrađena 1955. godine i dugačka 14 kilometara. Ona je duža od najkraće ulice za više od 250 puta.
Rekorder među 66 moskovskih „šosea“ (širokih ulica, nešto poput naših bulevara) jeste Varšavsko šose, dugačko čak 21 kilometar.
Na zvanje najšire moskovske ulice pretenduju dva prestonička bulevara — Lenjingradski i Lenjinski prospekt. Čuvena Lenjingradka, kako Moskovljani nazivaju ovaj prvi pravac, ima širinu od 120 metara, a najviše traka ima Zubovski bulevar — ulica u kojoj je smeštena srpska redakcija Sputnika. Ona, u delu prstena poznatog pod imenom Sadovoje kaljco ima čak 16 traka, po osam u oba smera.
U svakom slučaju, diskusija na temu bezbednosti u saobraćaju i kako Moskovljanima olakšati život i kretanje kroz grad još dugo će biti jedna od glavnih tema stručne javnosti, građana i moskovskih vlasti. A do tada će žitelji prestonice do posla i natrag do kuće putovati onako kako su navikli. I onako kako moraju.
