Roditelji đaka prvaka sve češće se žale da njihovi mališani danas uče ono što su njihove mame i tate učile u starijim razredima, da su deca preopterećena školskim obavezama i da nemaju dovoljno vremena za igru. Da li je zaista tako i ko je pred sedmogodišnjake postavio visoke zahteve, obrazovni sistem ili sami roditelji?
Zlatko Grušanović, direktor OŠ „Vuk Karadžić“ u Beogradu, za Sputnjik kaže da su neznatne razlike u obimu gradiva danas u odnosu na pre nekoliko decenija.
„Mnogi nastavnici čak misle da je reč o manjem obimu gradiva ili je ono vrlo slično onom koje su đaci učili prethodnih godina. Nijanse su u pitanju kada je reč o obimnosti programa, samo smo zastareli sa svim drugim stvarima, kadrom, softverima, nečim što bi deci učenje učinilo zanimljivijim. Danas je trend da sva deca idu na nešto konkretno, stvaralački, a da škola treba da posluži kao pomoć. Kako dete naučiti da znanje koje mu se pruža iskoristi za nešto delotvorno? Tu je veći problem“, kaže Grušanović.
Vesna Janjević Popović, psiholog u OŠ „20. oktobar“ u Beogradu kaže da iako ima stvari koje su nekada učene u starijim razredima, današnji prvaci ih uče na drugačiji način nego pre 20 godina, primereno njihovom uzrastu.
„Deca su mnogo ranije izložena slovima i brojevima nego što je to nekada bio slučaj, vizuelnu percepciju vežbaju mnogo ranije i utoliko i programi prate razvojne promene kod dece. Prilagođena je metodika novim zahtevima koji se postavljaju ispred njih, pa je roditeljima ponekad teško da pomognu svojoj deci ako ne prate svesku i ne rade na isti način kao njihova učiteljica“, objašnjava Vesna Janjević Popović.
Sedmogodišnjake nekada roditelji nisu mogli da uteraju u kuću, a danas ne mogu da ih odvoje od televizora i kompjutera. Sve je manje dece koja se igraju na ulici sa vršnjacima, a dečja druženja su premeštena u igraonice.
„Smanjen je proces igranja, komunikacije dece međusobno, dece i odraslih, vršnjačkog učenja. Zbog toga je i socijalna inteligencija možda slabija, a to je ono što čini naš sveukupni život. Nisu to samo mere da li dobro računamo ili brzo učimo da čitamo i pišemo, već je jako važan i komunikacijski aspekt, emocionalno razumevanje, empatija za druge, sve ono što čini jednu ličnost kompletnom“, kaže Janjević Popovićeva.
Ona ističe da se zbog manjeg opsega igranja sa decom različitog uzrasta, kod mališana pojavljuje usamljeničko odrastanje, često i u virtuelnom svetu. Kako kaže, veliki problem je i komunikacija dece i odraslih.
„Pre 20 godina deca su mogla na više načina da budu uključena u svet odraslih, da bolje razumeju šta se u tom svetu dešava i zato bismo morali da vodimo računa o tome da decu osamostaljujemo i uključujemo u svakodnevni život. Sa jedne strane ih ostavljamo nezaštićenim ispred interneta koji je kao džungla, a sa druge ih štitimo da ne znaju da vežu pertle, da se javljaju mobilnim telefonom kada dođu u školu ili odlaze iz nje, pojačavamo kontrolu nad njima, smanjujemo im samostalnost i nezavisnost, a pružamo im to u domenima u kojima oni nisu zreli“, napominje Janjević Popovićeva.
Naši sagovornici se slažu i da mališani danas imaju mnogo više vannastavnih aktivnosti nego ranije. Da li su roditelji preambiciozni i previše traže od svojih naslednika?
Grušanović kaže da je vreme kada su roditelji radili od sedam do tri i posle toga imali vremena za svoju decu bilo divno, ali je za nama. Prema njegovom mišljenju, važno je šta roditelj želi od svog deteta i na koji način.
„Polovina prvaka danas zna da čita ili zna engleski, jer su ga imali u obdaništu. Sve se to malo pomerilo i ne mislim da je to preterano dobro. Dete treba da se igra i da kroz igru nešto nauči. Prvi razred nikome nije težak ako su roditelji pre toga dete pripremili da postoji nešto što se zove obaveza, a kroz tu obavezu ima nešto i da uči“, ističe Grušanović.
I psiholog Vesna Janjević Popović smatra da deca danas jesu previše stimulisana i da im se organizuje previše aktivnosti, pa samo „prolaze“ kroz njih i nemaju vremena da ih dožive.
„Ako se dete ne igra dovoljno u ovom uzrastu i ne razvija maštu onda kada je to primereno, sečemo mu puteve za dalji razvoj. Važna je i komunikacija sa roditeljima, jer nisu u pitanju samo domaći zadaci, već kako da ih motivišemo da preuzmu odgovornost, da nekad urade i stvari koje nisu zabavne“, ističe psiholog.
Maloj deci ne treba više od dve dodatne aktivnosti jer previše uzbuđenja, igračaka, zvukova i senzacija ne omogućava deci da vežbaju koncentrisanu i voljnu pažnju, kaže Janjević Popovićeva. Takođe, četiri sata dnevno na vazduhu je neophodan uslov za njihov dalji razvoj, zaključuje naša sagovornica.
