Da li Bakir Izbetbegović, bošnjački predstavnik u Predsedništvu BiH, pati od „stokholmskog sindroma“? Jer kako drugačije objasniti činjenicu da tako zdušno pokušava da dokaže da su Srbi „genocidni narod“, a istovremeno nema ništa protiv da sa njima i dalje živi u istoj državi. Jedino ako Bakiru kao opravdanje uzmemo to što želi teritoriju RS, jer hoće unitarnu Bosnu. Ostaje dilema — šta sa Srbima?
Politički analitičar iz Banjaluke Aleksandara Kozomora, ali i istoričar Aleksandar Raković slično razmišljaju kada tumače Bakirovu izjavu. I jedan i drugi, da ih parafraziramo, veruju da Bošnjaci, a pre svih Izetbegović, sanjaju Bosnu — bez Srba.
Raković podseća i da je Alija Izetbegović, otac Bakira Izetbegovića, bio jedan od islamskih verskih fanatika koji se uporno zalagao za islamsku i islamističku državu na teritoriji Bosne i Hercegovine, a dok su na tom prostoru Srbi, to nije moguće.
„Ako Srba jednog dana ne bude — tako oni razmišljaju — u tom slučaju će i biti moguće. Dakle, naravno, pored toga što možemo da ukažemo čime se bavi zvanično bošnjačko Sarajevo, možemo da ukažemo i na to da njihovi glavni sponzori, Amerika i delom Velika Britanija, i dalje neće odustati od toga da maltretiraju i kinje srpski narod. Nažalost, uverili smo se na svom iskustvu da islamistički fanatici koji imaju imalo veze sa islamom uživaju podršku zapadnih struktura ne samo u Americi i Britaniji već i u NATO-u“, ubeđen je on.
Namera bošnjačke političke elite, dodaje Raković, koja u sebi nosi i primese verskog fanatizma, jeste da se ukine RS i da se srpski narod koji je državotvorni, svede na to da postane u nekom momentu plen, koji bi mogao u jednom trenutku da dovede i do potpunog nestajanja Srba zapadno od Drine.
„Dakle, to su namere njihove političke elite i verskih fanatika među njima“, izričit je naš sagovornik.
Da Bošnjaci ne žele pomirenje, zaključio je i srpski premijer Aleksandara Vučić i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. Izjava Izetbegovića nije iznenadila nijednog, ni drugog srpskog zvaničnika, ali su obojica zaključila da nemaju partnera za mir u regionu koji i Srbija i RS žele.
Kozomora podseća da je i sam Bakir Izetbegović bio devedesetih aktivni učesnik, te tako i jedan od sukrivaca za sve što se tada dešavalo, kao što je muslimanski napad na Markale, za koje su optužili Srbe. Zbog toga, objašnjava Kozomora, Izetbegović mora stalno da diže tenzije i pravi sukob.
„Priča o pomirenju sa Srbijom je čista farsa i on to nikada nije ozbiljno mislio. Pomirenje sa Srbijom znači i otkrivanje svih istina od 1992 do 1995. godine. U BiH mir je moguć samo onda kada istina o tom ratu bude dostupna i domaćoj i međunarodnoj javnosti. Njegov plan je da iznova traži sukobe sa Srbima, da stalno diže ratne tenzije u BiH“, kaže Kozomora.
Izetbegović, napominje naš sagovornik, nije neuk čovek da ne zna da je revizija presude Međunarodnog suda pravde po pitanju genocida protiv Srbije nemoguća, posebno što dva člana predsedništva BiH nikada za tako nešto ne bi glasala, što znači da ne bi mogla biti ni usvojena. Ali…
„Ne treba očekivati od Izetbegovića nikakve prijateljske poruke, niti pomirenje… To da li bi on hteo Republiku Srpsku — pa to je njegova večita želja! Ali takođe je svestan da milion i trista hiljada ljudi, koliko god on mislio da su oni genocidni, ne može da protera sa ove teritorije. Ta podrška koju ona ima, pre svega i u Turskoj, sve je slabija jer ima svojih problema i nije joj više do Izetbegovićevih ratnih poruka“, zaključuje Kozomora.
Izraz kontradiktornost se često koristi kada se govori o tome da su tvrdnje o nečemu u stvari oprečne, i da ne mogu dve činjenice zajedno biti istinite. Izetbegović je sebe doveo upravo u takvu situaciju, jer u isto vreme priča o pomirenju, ali sa narodom koji je za njega „genocidan“.
