Kao prvo, ravnoteža snaga koja je uspostavljena nakon Drugog svetskog rata danas ne postoji. SAD su bile sigurne da će njihova vodeća uloga u svetskoj politici biti neophodna dugo godina. Ipak, evropske zemlje odavno su prestale da budu gomila demoralizovanih i ratom iscrpljenih beskućnika i sada je potpuno sposobna da se izbori sa sopstvenim problemima, navodi „Nešenel interest“.
Pod dva, u trenutku stvaranja Alijanse podrazumevao se instrument saradnje sa ključnim igračima u evropskoj politici. Niko nije govorio da će se NATO stalno širiti. Ipak, nakon raspada SSSR–a, američko rukovodstvo je insistiralo na uključivanju u njen sastav zemalja Centralne, pa čak i Istočne Evrope. Oni su prihvatali nove saveznike bez razmišljanja, kao da se radi o dodavanju novih prijatelja na socijalnim mrežama. Ipak, član 5 Povelje NATO–a sve značajno komplikuje. On glasi: napad na jednog člana Alijanse, biće ocenjen kao napad na sve. Sa tim u vezi, sve države–članice NATO–a mogu da uvedu SAD u oružani konflikt koji nema nikakve veze sa njima, piše autor članka.
Apsurd NATO–a je dostigao svoj vrhunac u februaru 2016. godine kada je Alijansa, uz aktivnu podršku Vašingtona, pozvala u svoje redove Crnu Goru, navodi list. Kao i u slučaju sa baltičkim zemljama, Vašington je krenuo pogrešnim putem, stavivši pod znak pitanja, ne samo svoju reputaciju, već i bezbednost SAD, jer je uvećanjem američkog prisustva na zapadnim granicama Rusije doveo do pogoršanja odnosa sa Moskvom, naglasio je list.
„Stiče se utisak da pristalice NATO–a ne razumeju značaj promena međunarodne situacije. Američka politika u NATO–u u više navrata nije prošla najelementarnije provere izvodljivosti i održivosti. Odavno je vreme da se sprovede sveobuhvatna analiza takve politike, uz razmatranje i najradikalnije opcije — izlazak SAD iz Alijanse“, zaključio je autor članka.
