Lavdrim Muhadžeri, Albanac sa Kosova, najpoznatiji pripadnik DAEŠ-a (ISIS) sa Kosova u američkoj vojnoj bazi Bondstil radio je 2010. godine na održavanju vozila.
Posao je dobio preko prijatelja koji je već neko vreme u Bondstilu radio kao prevodilac. Tokom boravka u bazi sprijateljio se sa američkim vojnikom koji mu je pomogao da ode u Ameriku.
Kako je Muhadžeri iz Amerike dospeo u Avganistan i kasnije postao sledbenik DAEŠ-a, za sagovornika Sputnjika, koji je uporedo sa Muhadžarijem radio u Bondstilu, a koji je iz razumljivih razloga želeo da ostane neimenovan, ostala je — misterija.
Ne zna se ni ko je bio mladi Amerikanac koji mu je pomogao da ode u SAD, niti da li je ovaj američki vojnik i sam imamo nekakve veze sa pripadnicima DAEŠ-a.
Ako se neko pita odakle civili u vojnoj bazi odgovor je lak. Kompletno održavanje Bondstila, od kanalizacije do vešeraja (osim spremanja hrane), obavlja lokalno stanovništvo koje je angažovano preko američke firme „Braun end Rut“, kojoj je Pentagon prepuštao ovakve vrste poslova u drugim američkim bazama.
S obzirom da su plate za civile koje rade u ovom kampu velike za kosovske prilike (od 400 do 800 evra), interesovanje za rad u njoj je prilično veliko.
Svojevremeno je u bazi radilo 2.500 civila, uglavnom Albanaca iz Uroševca i okoline, dok ih je danas mnogo manje, tek nešto više od sto zaposlenih po ugovoru. Tačan broj vojnog osoblja u bazi je poverljiv podatak. Ali u Bondstil na dnevnom nivou stiže 600.000 galona vode dnevno, u prodavnicama imaju više od 12.000 artikala. Dnevno se opere 1.400 vreća veša, a posluži 18.000 obroka. I danas kada su se kapaciteti ove baze u ljudstvu drastično smanjeni, okolno stanovništvo i dalje se angažuje za fizičke i manje bitne administrativne poslove.
Inače, Amerikanci su ovu visoravan smeštenu između Gnjilana i Uroševca zaposeli u junu 1999. godine odmah po okončanju bombardovanja SFRJ. Izabrana je jer je bila nenaseljena, predeo brdovit, i što je najvažnije, nije bio bombardovan niti miniran za vreme rata na Kosovu. Za manje od tri godine od šatorskog naselja ova baza je pretvorena u haj-tek vojno-komandni centar, opremljen najsavremenijim sistemima odbrane i praćenja. Baza obuhvata površinu od od oko 360.000 kvadratnih metara. Međutim, dozvola za posetu, obilazak Bondstila ne dobija se tako lako.
Potpisnik ovih redova je na to čekao oko tri meseca dok je prošao sve moguće i nemoguće provere da bi na kraju dobio dokument u kome se napominje da „država Amerika i američka vojska ne snose nikakvu odgovornost tokom vašeg boravaka u bazi“. Uz vaš potpis potrebna su još i dva potpisa svedoka, koji praktično garantuju da dokument potpisujete svojevoljno i pri čistoj svesti.
Za unošenje fotoaparata i diktafona potrebna je posebna dozvola. A onda kad se podigne rampa na ulazu u najveću američku bazu sagrađenu van SAD od Vijetnama, čeka vas u prvi mah razočaranje, da bi, kako se upoznavanje sa kampom nastavlja, došlo do uzbuđenja, ali ne onog pozitivnog, već ispunjenog strahom. Baza je inače podeljena na sektore.
Infrastruktura poput saobraćajne je izgrađena kao i u bilo kojoj varošici, sa semaforima, saobraćajnim znacima i obeleženim pešačkim prelazima. Dozvoljena brzina kretanja je između 30 i 50 kilometra na sat, u zavisnosti od sektora u kom se nalazite. Ulasku u sam kamp prethodi totalno „skeniranje“, slično kao na aerodromima, ali i ista takva provera vaše opreme i svega što nosite.
Mobilni telefoni vam se oduzimaju, dobijate ID karticu na kojoj piše da ste posetilac i koju morate da nosite na istaknutom, vidnom mestu. Od momenta kad kročite na teritoriju ove baze koja ima eksteritorijalni tretman, uz vas su dva vojnika, vaši stalni pratioci koji se ne odvajaju od vas ni kada idete u toalet (stoje ispred vrata koja ne smete da zaključate). Osim ograde i ulaznih kapija (tačaka) koje su izgrađene od armiranog betona, sve u kampu je montažno — od spavaonice do menze.
U 14.00 svakog dana oglašava se sirena za uzbunu (meni je objašnjeno za slučaj elementarnih nepogoda?!) kad se svi koji se u bazi zateknu u tom času ponašaju i odlaze na mesta koja svakog dana dobijaju ponaosob u kovertama koje do tog trenutka ne smeju da otvaraju. (Koverte koje samo oni mogu da vide sa uputstvom kako da postupe). Faktički, Bondstil je neka mešavina američkih filmova sa vojnom tematikom i atmosfere tipičnog američkog gradića u nekoj zabiti, recimo u Teksasu ili Luizijani. Vojnici se smenjuju na čelu sa komandantom u proseku na tri ili šest meseci u zavisnosti od procene bezbednosne situacije. U samoj bazi ne nose se lična teška oružja već samo viši rangovi nose pištolje.
Ipak, jutro i veče im počinje u streljani i sa oružjem (sklapanje, rasklapanje, brzina rukovanja itd). Velika se pažnja polaže tome da vojnici ne osete preveliku nostalgiju za kućom, pa se tako u Bondstilu može naći sve da se kupi — od odeće, gitara, suvenira, pa i picerije koje posluju samo na tlu Amerike. Fizička aktivnost je vrlo bitna pa su teretane opremljene najboljom mogućom opremom. Nije zanemarena ni vera, pa je u centralnom delu baze izgrađena kapela za sve veroispovesti gde se služe svakodnevne službe, mise u skladu sa zahtevima vojnika.
Ono što je posebno jeste činjenica da vojnici imaju časove istorije o zemlji u kojoj su, jer većina njih mahom ne zna mnogo o mestu gde se nalazi. S obzirom da je baza na Kosovu, i profesori istorije su Albanci, pa su tako vojnici sa kojima smo imali prilike i odobrenje da razgovaramo bili prilično zatečeni kada smo im kroz neobavezno ćaskanje proširili istorijsko znanje. Baza ima ukupno 25 kilometra asfaltiranih saobraćajnica, blizu 300 objekta. Ima 11 tornjeva za osmatranje, opasana je zemljanim i prirodnim preprekama u dužini od 14 kilometra. Muške i ženske spavaonice su razdvojene. U kampu radi obrazovni centar „Lora Buš“, koji je umrežen sa univerzitetima u Čikagu i Merilendu.
Drugi deo priče o Bondstilu možete pročitati ovde!
