Rusija izlazi na Indijski okean?

Taj objekat bi obezbedio Rusiji alternativni izlaz na Indijski okean. Zapadne zemlje i susedi Irana nisu baš oduševljeni ovom idejom.

Doduše, ideja sama po sebi nije nova.

​Ruski inženjeri su još krajem 19. veka pripremili projekat izgradnje ovog kanala, budući da se više od polovine ruskog trgovinskog prometa obavljalo preko moreuza Bosfor i Dardaneli. Evropske zemlje su odbile predlog Rusije da joj prepuste kontrolu nad ovim moreuzima, što je, između ostalog, dodatno ugrožavalo bezbednost ruskih teritorija. 

Prva rusko-iranska komisija je bila formirana još 1904. ali strane nisu uspele da postignu dogovor oko statusa projekta, a onda je krajem ’30-ih godina prošlog veka došlo do „zahlađenja“ rusko-iranskih odnosa.

Međutim, Turska je od sredine aprila 1941. godine pod različitim izgovorima opstruisala prolaz ruskih brodova sa vojnim teretom za Jugoslaviju, koju je napala nacistička Nemačka. Osim toga, generalno gledano, Turska je do kraja 1944. godine vodila pronacističku politiku, zato se još tokom  Drugom svetskog rata Rusija vratila na ideju izgradnje kanala od Persijskog zaliva do Kaspijskog jezera.

Tokom druge polovine 20. veka, kanal je često bio na dnevnom redu pregovora ruskih i iranskih zvaničnika, ali do realizacije projekta nije došlo. Sa druge strane, i SAD su stalno povećavale pritisak na Teheran. Nije slučajno da se taj projekat 1997. godine našao na spisku sankcija koje su SAD uvele Iranu. To znači da su SAD, u stvari, pretile ekonomskim „kaznama“ kompanijama koji bi odlučile da pomognu Iranu u izgradnji ovog kanala.

Ekonomista, kolumnista izdanja „Vojno-industrijski kurir“ Aleksej Čičkin za Sputnjik kaže da je ova ruta važna za Rusiju ne samo zbog eventualnih problema oko prolaska ruskih brodova kroz moreuze  Bosfor i Dardaneli, nego i zbog Sueckog kanala, koji se nalazi na potencijalno opasnom području.

„Jasno je da su za realizaciju potrebne ogromne pare. Izgradnja kanala bi koštala od 10 do 30 milijarda dolara. Postoje i određeni tehnološki problemi, ako uzmemo u obzir velike visinske razlike na teritoriji Irana. Osim toga, postoje i ekološki problemi. Kaspijski bazen je jedinstvena prirodna tvorevina, zato treba pažljivo proučiti rizike izgradnje infrastrukture. Po prirodi stvari, svaki kanal je na meti kritike ekologa. Trebalo bi  imati u vidu  i  to da bi planirani kanal u Iranu bio nekoliko puta veći od Panamskog ili Sueckog kanala“, ističe ekspert. 

Čičkin kaže da Iran planira da koristi kanal i za navodnjavanje okolnog zemljišta, ali naravno da je  prioritet ostvarivanje prihoda od tranzita, kao i povećanje uloge zemlje u međunarodnim ekonomskim procesima.

„Pretpostavlja se da bi ulaganja u ovaj kanal mogla isplatiti posle pet godina eksploatacije. Rusija i Iran bi godišnje mogli da prihoduju od tranzita po, približno, milijardu i po dolara. Kanal bi obezbedio direktan pristup Indijskom okeanu ne samo Rusiji, nego  i određenim zemljama  bivšeg Sovjetskog Saveza (Turkmenija, Azerbejdžan), a indirektan — celoj Evropi“, navodi u svom članku za „Vojno-industrijski kurir“ Aleksej Čičkin.

„Određeni deo međunarodnih trgovinskih ruta će se premestiti u zemlje kroz koje bi trebalo da prođe novi kanal. Osim toga, mnoge zemlje sada rade na novom međunarodnom kopnenom koridoru Sever-jug, koji bi trebalo  da poveže  Evropu, Rusiju, Srednju Aziju, Iran i Indiju. Može se reći da se ova ruta poklapa sa rutom kojom bi trebalo da prođe Iranski kanal“, objašnjava ekspert.

Čičkin smatra da ukoliko bi došlo do saradnje Rusije i Irana, za izgradnju kanala bi bio potreban „uvoz ruskih tehnologija“.

Ruske kompanije, na primer, u republici Dagestan, imaju veliki potencijal kada je reč o izgradnji brodova namenjenih upravo za plovidbu po kanalima. Iranske delegacije su dolazile u Rusiju  krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih kako bi proučile ruska iskustva u oblastima brodogradnje i održavanja kanala, uključujući i 227 kilometara dugačak Belomorsko-baltički kanal.