„O bože moj, četrdeset godina!“
Može li se ova presuda na neki način zloupotrebiti i iskoristiti za nove pritiske na Republiku Srpsku?
— Ja nisam nerealni optimista da Vam kažem da je to nemoguće. Pa ipak na ovom svijetu mora nekad da bude pravde. A oni su sto puta pogazili međunarodno pravo. Ovo suđenje nema veze sa pravom. Nekad sam se pitala — misle li oni na svoju djecu? Zamislite kako je to kad podbacite u struci! A oni su očigledno podbacili u struci. Da li su slabi profesionalci, da li su slušali naređenja (ja mislim da se o tome radi)? Uzmite samo Nirnberški proces. Koliko je žrtava bilo, na kolikoj teritoriji… pa je proces završen za nekoliko meseci. Interesovala sam se za taj proces dok sam bila u ćeliji u Stokholmu. Albert Šper je bio arhitekta koji je Hitleru izgradio sve one zgrade koje su podsećale na Rimsko carstvo. A za vreme rata, kad su Nemci gubili na istočnom frontu, postao je ministar naoružanja. Šper je napisao autobiografiju iz koje se videlo kako je živeo u zarobljeništvu.
Upoređivala sam ovaj sud i onaj sud, izricanje presude onda i tada, služenje kazne onda i sada. Sad ima na hiljade humanitarnih organizacija, a onda je bio samo Međunarodni Crveni krst. Mnogo humanije se postupalo sa zatvorenicima.
Godinama se pitam kako je moguće da je Šper dobio 20 godina, a ja 11. I evo sad Radovan — 40. I još da Vam kažem, u ono vreme, niko od Jevreja čuvara nije mogao biti sa onim osuđenicima na vremensku kaznu. A kod mene su stražari bili jedan Hrvat i jedna muslimanka koja me nije ni imenom zvala, nego: „Ti, izlazi“. Dve muslimanke su me svakog jutra podsećale da će mi Bin Laden suditi i pokazivale mi rukom preko grla da će me zaklati. A Krstića samo što nisu preklali!
A general Šper je služio kaznu u svojoj zemlji, posećivale su ga supruga i ćerka kad god su hteli. On priča kako mu žena plete džemper! Ja sam o tome mogla samo da sanjam! A mene su kad sam stigla u Stokholm prosto gurnuli u jednu sobu, i dve žene sa rukavicama su ušle. Pomislila sam da će me zadaviti, a one su počele da cepaju odeću sa mene. Da su bar rekle „skini se“. Tada sam poslednji put bila u svojoj odeći. A Šper je u dvorištu zamka u kojem je služio kaznu odgajio fin voćnjak!
— Bih sve.
Sve biste isto radili?
— Znate zbog čega? Povod je bio jeziv. Prvo, koliko god sam bila optimista, i imala sam dosta prijatelja i prijateljica muslimana. Ali kada je ubijen stari svat pred starom pravoslavnom crkvom, shvatila sam da je sve to bila simbolika. Pucali su u zastavu i ubili starog svata. Ja i Koljević pokojni kažemo to na predsedništvu, a Alija Izetbegović odgovori: „Mogu vam garantovati da ćemo mi za 5–6 dana ubicu naći, ovo je skandal jedan, ovo je užas“. Znate šta je rekao nakon sedam dana: „Eee malo je drugačije, imam informaciju da su to Srbi napravili da izazovu rat“. Jao. Sad možda nije čudnovato, ali iza Markala koje su oni iscenirali, iza kola koja su kroz Sarajevo prolazila iz kojih su pucali na vlastiti narod, iza nameštene Srebrenice, stoji nečije naređenje. Jeste, stradali su ljudi u Srebrenici, nema ni govora da nisu, ali po čijem nalogu?
Čijem?
— Klintona. Klinton je rekao: „Amerika će ući na vašu stranu, muslimansku stranu, u rat, bombardovaće Srbe, ako dozvolite da četnici uđu u Srebrenicu. I ne sme biti manje od 5.000 masakriranih.“
Kome je to rekao?
— Rekao je Aliji Izetbegoviću. Alija Izetbegović je to preneo ratnom predsedništvu, ja sam čitala zapisnik. Taj Hrvat u Hagu mi je dao zapisnik. Moj advokat nije mogao doći do zapisnika. Kaže: „Ovo vredi 20.000 maraka". „E pa…“, rekoh. Ja baš nisam imala to, niti sam smatrala da je to važno, tako da sam ja čitala stenogram šta je rekao ovaj, šta je rekao onaj. Alija Izetbegović je rekao: „Klinton me nagovara“. Pa sad, posle nekoliko godina, odštampana knjiga, Amerikanac koji je sve vreme rata bio u Sarajevu, kaže to isto. Ima i prevedena knjiga, kako ono beše naslov… imam i na engleskom i na srpskom, ako Vam zatreba. Tačno piše.
I kako je bilo dalje — Alija je organizovao da uđu…
— Alija je to saopštio predsedništvu, a član ratnog predsedništva bio je Sefer Halilović koji je ovom rečenicom rekao „Alija, ti si poludeo“. Pa ipak se to desilo, a u sastav grupe koja je to izvršavala, nisu to bili samo Srbi. Erdemović — Hrvat, bio je jedan Slovenac, ja se nisam bavila time, ali da se to analizira, to bi se videlo da je to sve nameštaljka. A sin Sefera Halilovića je napisao knjigu gde je tačno opisao da je Orić dobio naredbu da se povuče u Tuzlu mesec dana pre…
Pre Srebrenice?
Karadžić se povukao u dogovoru sa Holbrukom uz obavezu da se ne bavi dalje politikom. Zauzvrat je trebalo da dobije neprikosnovenost…
Ja o tome ništa ne znam, a čitala jesam i to baš sada kada sam se vratila. Ja nisam bila persona od poverenja Radovana Karadžića, on je morao da se povuče, jer je već tada protiv njega bila podignuta optužnica. Morao je da ode da ne bi RS propala, a za njim je morao da ode i Mladić.
Kada je bolesnik na stolu, doktor kaže: „Ja ću Vam amputirati nogu da ostanete živeli.“
Čudno je što je Karadžić nastavio da živi u Banjaluci i to što su pripadnici SFOR–a prolazili pored njega, a nisu ga hapsili.
Pa, nisu ga hapsili jer je postojao dogovor sa Holbrukom?
— Zamislite težinu koju on ima, a nema ništa crno na belo. Takve stvari treba da se stave crno na belo, pa se onda potpisuje. Srbi još udaraju pečat na to.
Ali ako se veruje drugoj strani?
— Na osnovu čega možete da verujete Holbruku? Mada, došao je u Banjaluku, pa me pitao gde sam bila kada je „Oluja“ išla ka Banjaluci. Ja sam rekla u Banjaluci, meni je bežanije dosta od 1941. godine. Šta bude sa Banjalučanima biće i sa mnom. Pitao me je da li znam ko je zaustavio „Oluju“ kod Bočca i nije dozvolio da Tuđman popije kafu u hotelu „Bosna“ u Banjaluci? Pitala sam: „Ko?“. On je rekao ja, a ja sam mu se zahvalila. Slušala sam na švedskoj TV njegov intervju sa Kristijan Amanpur u kojem priznaje da je njegova najveća greška što je dozvolio stvaranje Republike Srpske.
Neki kažu da je baš Vaša zasluga što postoji Republika Srpska, da ste je vi spasili…
— Ja sam je spasila samo utoliko koliko sam brzo uzela Dejtonski sporazum. Ja na te pregovore nikada nisam išla, ja sam se bavila humanitarnom oblašću. Međutim, kada sam izučila Dejtonski sporazum, shvatila sam da je pravedan, a to zavisi od ciljeva. Jedini cilj Srba i Radovana Karadžića bio je da se ne ponovi 1941. godina.
Muslimani su najavljivali da će, kada ih bude 51 odsto na ovim prostorima, formirati islamsku džamahiriju. Srbi su pre Drugog svetskog rata bili dominantan narod, a Hrvati su svoj cilj postigli sa svojih 17 posto. Došao je NDH, poubijali su Srbe, a muslimani su bili sve brojniji. Zato je RS bila bitna da se ne ponovi 1941. godine, a imali smo strašna signal: „Ubiti starog svata pred starom crkvom i pucati u srpsku zastavu“, to vam sleduje Srbi u BiH! Ali nije tako bilo kao što je bilo 1941. godine.
Muslimanima je obećavana deklaracija koja do danas nije realizovana i oni su nezadovoljni Dejtonskim sporazumom. Ja sam jedino nezadovoljna što moje voljeno Sarajevo nije u Republici Srpskoj i što ja više tamo ne mogu da odem. Hrvatska matica je savršeno prošla, a naša, srpska matica nema Kosovo, Crna Gora se odvojila, u Vojvodini „nešto pričaju“ — kao da miš sa strane sve jede. Tako, ako je Hrvatima teško u BiH imaju to zadovoljstvo da su ostvarili svoj san, a ja bih rado što–šta žrtvovala od svog zadovoljstva samo da su Kosovo i Metohija u Srbiji.
