Teroristi su udarili u srce EU, u Briselu. Mete su bile aerodrom i stanice metroa, neke veoma blizu sedištu EU. Brisel je blokiran, Belgija je podigla nivo bezbednosti na najviši, četvrti nivo, a Francuska mobiliše još 1.600 policajaca da osigura svoju bezbednost. Odgovornost je preuzela DAEŠ (Islamska država). Verovatno nije slučajno što su se napadi dogodili neposredno posle hvatanja jedinog preživelog aktera terorističkih napada u Parizu, Salaha Abdeslama. Evropa je u ratu, upozorava francuski premijer Manuel Vals.
I dok izrazi saučešća i osude varvarskih napada stižu sa svih strana, mere bezbednosti podižu i Britanija, Nemačka… Mogu li one sprečiti fanatične radikalne islamiste da preduzmu nove napade? Mogu li zaustaviti širenje panike? Mogu li suzbiti širenje podozrivosti prema građanima zapadnoevropskih zemalja muslimanske veroispovesti ali i prema migrantima koji će i u okviru nove nagodbe EU i Turske nastaviti da pristižu u Evropu? Teško.
Kako se Evropa upetljala u to klupko od terorizma, izbeglica, krize evropskih vrednosti, nagodbe sa Turskom čiji je uspeh krajnje neizvestan? Klupko toliko zamršeno da je postalo Gordijev čvor. Razlog su — dvostruki aršini i iscrpljivanje u sankcijama protiv Rusije koja je predvodnik obračuna sa DAEŠ-om.
Još davnih ’90-ih, Evropa je zatvarala oči pred islamistima u BiH. Puštali su da mudžahedini formiraju kampove u BiH, opraštali im zločine nad Srbima, zanemarivali činjenicu da su ekstremisti putovali po svetu sa bosanskim pasošima, kobajagi se iščuđavali kad se ispostavilo da je Bela Al Kaida pustila pipke širom Evrope, pa i sveta. Jer Srbi su bili glavni loši momci u BiH, a neprijatelj moga neprijatelja je moj prijatelj. Ponovilo se to i 1999. kada su zločini terorističke OVK za Zapad bili nevidljivi, zločini koje tek treba da istraži novoformirani Specijalni sud. Samo da i on ne posluži za zamazivanje očiju jer su u međuvremenu mnogi ključni svedoci tih zločina otišli na onaj svet, a sponzori počinilaca su toliko moćni da lako mogu obesmisliti svaki pokušaj temeljne istrage.
Dvostruki aršini su još pre toga, setimo se, bili u širokom opticaju dok je trajao rat u Čečeniji. Tada su čečenski teroristi za Evropu bili ustanici i borci za slobodu.
Stvari su se nešto promenile nakon terorističkih akata na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. godine, ali ne zadugo. Kada je Rusija stavila do znanja da više neće sedeti skrštenih ruku dok se gaze njeni interesi, buknula je Ukrajina, kao loše zamaskirana lekcija Moskvi. I dobar razlog da se nakon decenijskih sankcija koje je Vašington držao protiv Moskve od 1974. u okviru Džekson-Venikovog amandmana, zbog sprečavanja emigracije iz SSSR-a, uvedu nove, zbog istoka Ukrajine.
U međuvremenu, rasplamsavao se rat u Siriji, gde nije uspelo još jedno u nizu „arapskih proleća“, čiji je cilj bio svrgavanje Bašara el Asada. Bujala je snaga DAEŠ-a, čeda zapadnih centara moći koje se otrglo kontroli. I dok se Rusija nije umešala, borba protiv te hidre tapkala je u mestu. Ali ni to nije dozvalo Zapad pameti: nikako da shvati da se terorizam ne može pobediti tako što ćeš jedan dan Moskvu pozdravljati kao saveznika u toj borbi a sutradan uvoditi nove sankcije Rusiji.
Mere bezbednosti same po sebi nisu dovoljne. Nema vajde ni od pojačanog nadzora elektronskih komunikacija koje zapadne obaveštajne službe široko sprovode, špijunirajući usput koga stignu. Manuel Vals govori o mobilizaciji. Ali pre mobilizacije bezbednosnih službi Evropa mora da shvati da je bezbednost nedeljiva, i da samo sve zemlje zajedno, da, baš sve — bez obzira na kom su kontinentu, i bez zakulisnih igara, mogu da uđu u istinsku borbu protiv terorizma. I da pobede.
