Šta se desilo sa Turskom, koja je do pre nekoliko godina bila jedna od najstabilnijih zemalja u nemirnom i dubokim podelama rastrzanom regionu?
Zemlja iz nedelje u nedelju klizi u haos, a njeni stanovnici žive u ritmu terorističkih napada.
Poslednji u nizu je samoubilački napad koji se dogodio prošle subote u jednoj od centralnih trgovačkih ulica u Istanbulu, kada je poginulo četvoro prolaznika koji su se tu zadesili, uglavnom stranaca. Ulice ove trgovačke i turističke Meke su se ispraznile, a u njene žitelje se uvukao strah.
Od prošlog leta, kada je počela serija terorističkih napada, zemlja je u pripravnosti. Pozornica ovih napada su najčešće dva najveća grada, Istanbul i Ankara. Od osam terorističkih napada koji su izvršeni od juna, tri su se dogodila u Ankari i dva u Istanbulu. Njihovi autori su ili pripadnici DAEŠ-a ili Kurdi, protiv kojih Turska vodi rat. Samo u martu su se za manje od nedelju dana dogodila dva napada — 13. marta u Ankari, kada je poginulo trideset petoro i šest dana kasnije u Istanbulu.
Turisti sve više izbegavaju Tursku, donedavno omiljenu destinaciju Evropljana i Rusa, što će dodatno oslabiti tursku ekonomiju u kojoj je turizam jedna od glavnih privrednih grana.
Uprkos iznuđenom sporazumu sa Evropskom unijom o povratku izbeglica koji je postignut u petak, unutrašnja i spoljna politika turskog predsednika Redžepa Erdogana doživljava fijasko. Turska je izolovana na međunarodnoj sceni i podeljena na unutrašnjoj. Sekularna, moderna Turska uzmiče pred islamskim konzervativcima iz Erdoganove stranke čiji naziv, Partija pravde i razvoja, u sadašnjim okolnostima zvuči anahrono.
Kako se Turska našla u ovakvoj situaciji? Nakon godina stabilnog privrednog rasta, koji su od Turske napravili privlačnog ekonomskog partnera, stagniranje privrede je dovelo do socijalnih tenzija na koje su se nadovezale političke.
Erdogan, koji je na vlasti od 2003. godine, prvo kao premijer a potom kao predsednik, na ove tenzije je odgovorio autokratski, obračunavajući se sa opozicijom i gušeći medije. Borba da zadrži kontrolu pretvorila se u paranoju od kada je diplomatska pozicija Turske oslabila.
Turska više nema prijatelja. Njeni odnosi sa Rusijom, koji su jedno vreme bili u usponu, pretvorili su se u otvoreni sukob kada je Ankara srušila ruski vojni avion iznad sirijske granice, potez koji su čak i neprijatelji Moskve videli kao nerazuman.
Odnosi su zahladneli i sa Vašingtonom, njenim glavnim saveznikom i partnerom u NATO-u. Turske vlasti prigovaraju američkim predstavnicima da se u borbi protiv DAEŠ-a oslanjaju na Kurde, sa kojima Ankara vodi rat na svojoj teritoriji. Erdogan nema ni prave saveznike u arapskom svetu, a još manje u Evropskoj uniji. Sporazum koji je Ankara postigla sa Briselom je sporazum iz računa za obe strane i pitanje je kako će biti sproveden i koliko će trajati.
Turska, koja je ušla u spiralu nasilja, izolovana je i ne zna više kuda ide. Ankara plaća cenu koketiranja sa radikalnim islamistima koji su godinama nesmetano prolazili kroz njenu teritoriju da bi se domogli Sirije i tamo borili protiv sirijske vojske i predsednika Bašara el Asada, koga su i Erdogan i njegovi zapadni saveznici želeli da sruše, makar i po cenu širenja Islamske države. Turska je, kao i njeni zapadni saveznici, dugo zatvarala oči i pred trgovinom naftom koja je išla preko njene teritorije i punila kase DAEŠ-a.
Kao i ranije u istoriji, neprijatelji neprijatelja su se sada okrenuli protiv njih.
