Ekskluzivno: Najmoćnija žena Rusije za Sputnjik

U intervjuu za Sputnjik, predstavnica Ministarstva inostranih poslova RF Marija Zaharova govori o svom poslu, krem-supi od bundeve, Džen Psaki, Krimu i o tome šta znači biti Ruskinja….

Marija Vladimirovna, kada ste postali zvanična predstavnica MIP — odmah su počela poređenja sa vašom američkom koleginicom Džen Psaki. Ta poređenja traju i dan-danas…

— Prema tim poređenjima se odnosim profesionalno, ali i filozofski. Shvatam kako dolazi do toga: ljudima je jednostavnije da prave obična analogije, poređenja. To je jednostavno kliše. Ova tema mi ne budi neka posebna osećanja, iako je to zaista vrlo aktuelno pitanje.

Htela bih ovom prilikom da se osvrnem na to što su me mnogi pitali da pojasnim ono što je radila Džen Psaki, a svi se sećamo nekih njenih više nego čudnih odgovora na brifinzima Stejt departmenta. Nikada nisam podržavala kolektivne, masovne kampanje protiv nje ili bilo koga. Posebno kada bi kampanja prelazila u nekakvu šovinstičku hajku. Nije jednostavno uvek odgovarati na neke glupe konstatacije ili pitanja, koje mi u našem poslu imamo prilike da čujemo od naših kolega. Naprotiv, trebalo bi uvek biti „na visini zadatka“, odgovoriti učtivo, nekada po potrebi i pomalo oštro, a ponekad sa dozom humora. Ali, nikada ne prelaziti granicu i vređati bilo koga.

​To znači da Vi lično poznajete Džen Psaki?

— Da, radila sam sa njom dve godine, možda malo duže. Imale smo konstruktivan, poslovan odnos koji se nikada nije zasnivao na principu da izazovemo teškoće ili probleme drugoj strani. Uvek smo nalazile način da rešimo sva, pa i sporna pitanja. A posla je bilo mnogo, s obzirom na to koliko su se često susretali naši ministri.

Ipak, naš intervju će biti manje o politici, a više o životnim temama. Recite nam kako birate odeću?

— Odeća se mora odabrati u skladu sa prirodom događaja, dobu dana, obavezama. Čini se da ljudi misle da „letim na oblaku koji vuku ružičasti konjići, a jutarnje laste mi donose sveže sašivenu haljinu“, a to nije tačno. Ja sam obična osoba, koja se ni po čemu ne razlikuje od bilo kog čoveka na ulici, u restoranu ili prodavnici, osim toga što se pojavljujem na televiziji. Nemam ni krojača ni stilistu.

O čemu maštate od detinjstva?

— Dete prolazi kroz razne faze tokom detinjstva, pa sam tako i ja maštala o različitim stvarima. Ponekad sam maštala o igračkama, a kasnije sam imala konkretnije maštarije, želela da niko ne bude bolestan i da svima na svetu bude dobro. Maštala sam i o svojoj budućoj profesiji: ujutru bih želela da postanem lekar, tokom dana kosmonaut, a uveče sam maštala da budem balerina.

Da li ste udati, imate li porodicu?

— Da, to nije tajna. Moja ćerka ima pet i po godina, još ne ide u školu, o njoj se brinemo njeni baka i deka, dadilja, vaspitačice u vrtiću i naravno ja.

Kako biste Vi objasnili, šta zapravo znači biti Rus(kinja)?

— To je vrlo interesantno pitanje, često o tome mislim. Znači biti emotivna, duševna i velikodušna osoba. To znači biti širok u mnogim aspektima, strastveno voleti i isto tako mrzeti, biti veoma pravedan, ali uvek na sopstveni način. Sporo se pripremati i brzo delati — to je vrlo ruski manir. A takođe, to znači ne podlegati snazi, ali i topiti se od ljubavi.

Ako govorimo o ruskoj tradiciji, da li ste praznovali Maslenicu?

— Naravno. Tokom prazničnih dana, uspela sam da napravim palačinke, a ja ih volim deblje.

Imate li domaće životinje?

— Naša velika porodica ima samo jednog psa. Mi nikada nismo kupovali kućne ljubimce, već smo ih uvek, tokom poslednjih 15 godina, uzimali iz azila za napuštene životinje. Nakon što je bakin pas umro od starosti, našla sam na internetu jedan od azila i tamo sam videla fotografiju psa koji nam se jako dopao. Kada smo došli da uzmemo tog psa, ispostavilo se da je on tri puta veći nego što je to delovalo na slici (smeh).

Bakin stan nije bio velik, ali taj nam se pas jako dopao, a i mi njemu. Od onda on živi kod nas, prvo kod bake, a potom su ga, kada je ona umrla, uzeli moji roditelji. To je neobično dobrodušan pas.

Vidim na Vašem stolu pakovanje čaja „Tajne krimskih trava“…

— Da, to sam donela sa Krima, gde sam prvi put bila prošle godine. Uzela sam nedelju dana odmora, jer sam tokom godine ponavljala reč „Krim“, a ranije tamo nisam bila. Nedelju dana smo proveli blizu Jalte.

Na internetu se mogu naći pitanja poljskih korisnika društvenih mreža poput: „A kada ćete vratiti Krim Ukrajini?“

— Nismo uzeli Krim od Ukrajine, šta god da neki smatraju. Odgovoriću poljskim čitaocima: probajte da ne dajete jednostrane i jednostavne ocene koje su „zgodne“ svima. Shvatite da su stanovnici Krima sami izabrali da odu iz Ukrajine.

Ljudi na Krimu su mi govorili o atmosferi koja je vladala pred sam referendum. Naime, mnogi ljudi su se tog dana svečano odevali, išli u crkvu i tek onda odlazili na referendum. Svima je bilo jasno da ne znaju kako će se ta priča završiti. Niko u tom trenutku nije mogao znati šta će biti u naredna dva meseca ili u narednih pola godine… Da li će početi rat? Da li će doći ukrajinski ekstremisti? Niko nije mogao znati šta zapravo očekuje stanovnike Krima.

Ali, stanovnicima Krima je bilo jasno da upravo tog dana treba napraviti izbor?

— I stanovnici Krima su to i učinili. Izabrali su ljudi koji tamo žive polazeći od veoma važnih faktora. Kao prvo — to je bio istorijski izbor, u tom smislu izbor za pretke koji su živeli na toj teritoriji, za pravo ljudi da se bore i da daju svoj život. To je bio izbor, u vrlo tesnoj vezi sa poštovanjem istorije sopstvenih porodica. Kao drugo, to je nije bio izbor u korist Ukrajine, gde se u tim trenucima odvijala nezakonita smena i totalna prodaja vlasti, apsolutni haos, jak uticaj iz inostranstva. Kao treće, to je bio izbor koji se ticao budućnosti i toga kako će živeti budući naraštaji.

Šta je na Vas ostavilo najjači utisak na Krimu?

— Mnogo sam čitala o Krimu, gledala sam filmove — kako umetničke tako i dokumentarne, čitala sam o istoriji pravoslavlja. Ali, nikada nisam pomišljala da će moj prvi utisak, kada sam izašla iz aviona u Simferopolju i prešla nekoliko kilometara — biti osećanje da sam u pustinji. Nerazvijenost infrastrukture je bila gotovo šokantna. Sa jedne strane, živimo u 21. veku, a Krim je letovalište i deo evropskog kontinenta. Ali sa druge strane, onda sam shvatila zašto su ljudi sa Krima glasali protiv ostanka u okvirima Ukrajine.

Mnogi Evropljani ne shvataju da Rusija nije otela Krim, već da su stanovnici sami „ustali i otišli“: isto tako pastorak odlazi iz porodice gde se nikad nije osećao voljeno.

Vaše pojavljivanje na jednom od brifinga u uniformi je izazvalo buru reakcija i to ne samo među novinarima…

— Da, tako veliko interesovanje je i mene iznenadilo, jer je reakcija bila poput šoka. Takvu uniformu su nosile diplomate još u carskoj Rusiji. A u savremenoj Rusiji, ona je deo garderobe diplomata poslednjih desetak godina. Uniforma je predviđena za diplomate prve i druge klase i ruske ambasadore koji imaju obavezu da je nose tokom nacionalnih praznika, svečanosti u zemlji prijema, audijencija kod rukovodstva države u kojoj je akreditovan ambasador. Štaviše, postoji i varijanta ove uniforme koja se nosi leti — ona je u svetlijim, mlečnobež tonovima.

Konkretno, ja sam diplomatski rang dobila krajem 2015. godine, a uniforma je za mene bila sašivena početkom 2016. godine. Prvi put sam je obukla povodom praznika — Dana diplomata. Ona je sad u ormaru, čeka nove svečane prilike.

Sami kuvate?

— Nemam kuvare, a ni lakeje. Ja sam obična žena koja rano ustaje, brzo doručkuje, dok svi spavaju. Kao i svaka majka, imam svoje uobičajene jutarnje obaveze, a kada to završim, trčim na posao.

Da li imate svoju omiljenu supu?

— Imam! To je krem-supa od bundeve. Sprema se tako što se iz bundeve izvadi sredina — „meso“, a semenke se bace. Dalje, bundevu spremamo na ulju, sa dodatkom začina, i potom dodajemo kokosovo mleko. Kada smesa proključa, skloni se sa šporeta, sačeka da se prohladi, procedi i može se poslužiti.

A od glavnih jela šta spremate?

— Spremam i meso i ribu. Nedavno sam spremila zečetinu, onako kako spremaju u istočnoj Evropi — marinirala sam meso zeca tokom noći u crvenom vinu, a potom dinstala. Volim da kuvam.

Da li nekad razmišljate ili biste voleli da postanete član Vlade, ministarka spoljnih poslova ili ambasadorka Rusije u SAD?

 Nisam razmišljala u tom smeru i to sad govorim apsolutno iskreno. Šta više, nikada nisam mislila ni da će postati direktorka odeljenja za informisanje i medije MIP RF. U Rusiji je diplomatska služba bila tradicionalno muški resor. Veoma sam realna i zaista mi je važno da svoj posao u ovom trenutku radim kvalitetno.

Šta smatrate svojim najvećim uspehom u životu?

— Rođenje kćerke, apsolutno! Zbog dece čovek počne potpuno drugačije da gleda na život. Dete čudesnim ključem otvara tajna vratanca tog nekog drugog sveta.

Poslednje pitanje: da li ste zadovoljni svojim životom?

— Ako čovek kaže da je zadovoljan, uglavnom se rađa sumnja u iskrenost tog odgovora. Život se čine samo zadovoljstva, već i prevazilaženje, rešavanje raznih problema. To je proces. Ima dana kada sam potpuno nezadovoljna, a potom se sve razreši, i onda sam svakako veoma zadovoljna. To je sve život.