Ministarstvo spoljnih i evropskih poslova Hrvatske saopštilo je da podržava napore Srbije u približavanju EU, ali da za otvaranje pregovaračkog poglavlja 23 (pravosuđe i ljudska prava) Srbija prethodno mora da ispuni tri uslova: veće učešće manjina u Skupštini, rešenje pitanja Haga — izručenja Vojislava Šešelja na izricanje presude, i ukidanje nadležnosti za ratne zločine van teritorije Srbije.
Primeri loše prakse
Ovakvi Hrvatski uslovi stižu samo dva dana posle zahteva hrvatskih branitelja da bude zabranjeno emitovanje filma „15 minuta — masakr u Dvoru“ — koji govori o zločinu nad štićenicima specijalne bolnice i penzionerskog doma počinjenog tokom operacije „Oluja“ — a potom molbe producenata iz Danske i RTS-ovog odlaganja emitovanja zbog bezbednosti dela ekipe filma u Hrvatskoj.
Zvanična Hrvatska ovako reaguje samo deset dana posle objavljivanja biltena Srpskog nacionalnog vijeća u Hrvatskoj, gde je na 70 strana samo 2015. evidentirano 189 slučajeva govora mržnje i nasilja prema tamošnjoj srpskoj manjini.
Hrvatsko ministarstvo spoljnih (koje u svom nazivu ima i evropskih) poslova daje ovakvo saopštenje samo deset meseci posle slavodobitne proslave vojne operacije „Oluja“ u Zagrebu i koncerta Marka Perkovića Tompsona u Kninu. Pre ove, obeležena je i vojna akcija „Bljesak“, a hrvatski državni vrh u oba slučaja nije izrazio žaljenje za civilnim žrtvama i progonom srpskog stanovništva.
Nova hrvatska vlada — koja se od prvog dana formiranja guši i bavi sama sobom usled stalnih gafova sa ministrima optuživanim da prave liste izdajnika ili da su imali opravdajući odnos prema zločinima režima iz Drugog svetskog rata — diže rampu na kojoj krupnim slovima drugima spočitava manjkave pravosudne zakone i odnos prema manjinama.
E, pa stvarno, ovo ne da liči nego je baš — korila koza monahinju.
Međutim, hajde da ne izigravamo kalimera, već da protresemo hrvatske uvjete i uverimo se šta oni to stvarno traže.
Demistifikovanje uvjeta
Srbija već poodavno ima pozitivnodiskriminatorske zakone za manjine i niži prag njihovog ulaska u parlament. Do sada u Skupštinu Srbije nisu ušli samo Sijuksi, jer ih nema u Srbiji. A i tamo gde je trebalo da ih bude, istrebljeni su.
Što se tiče slučaja „Šešelj“, problem nije nastao jer Srbija nije sarađivala sa Tribunalom, već je glavni krivac za čitavu „ujdurmu“ upravo Hag, koji umesto pravde i prava, konstantno isporučuje presedane. Jedan od takvih, ranijih, jeste oslobađanje hrvatskih generala Mladena Makrača i Anta Gotovine. Zvanična Hrvatska ih je onomad dočekala bolje nego što su u Splitu svojevremeno dočekivali košarkašku ekipu „Jugoplastike“ posle osvajanja tadašnjeg Kupa evropskih šampiona. Ma, bolje od sva tri dočeka „Jugoplastike“ zajedno.
Prema srpskom Zakonu o univerzalnoj jurisdikciji, Srbija ima pravo da sudi i hrvatskim državljanima koji se nađu na teritoriji Srbije, a optuženi su za ratne zločine. Hrvatska s druge strane traži da za procesuiranje ratnih zločina bude nadležan onaj sud na teritoriji gde je zločin počinjen. Pravni stručnjaci pak tvrde da Srbija ovim zakonom ne krši evropske propise, da je on u skladu sa preuzetim međunarodnim obavezama, pa čak i da je njegovo osporavanje predimenzionirano jer 90 odsto optuženih i procesuiranih čine etnički Srbi.
Pritom, saradnja sa tužilaštvima u regionu postoji, pa je moguće dostavljati dokaze jednoj ili drugoj strani.
Nedovršena Evropska unija
Dabome, sve je prozirno i bistro kao voda na Plitvičkim jezerima. Čak je i istrulelim traktorskim gumama kojima je 250.000 Srba pre 25 godina pobeglo iz Hrvatske jasno šta je cilj ove najnovije barikade. Iako Hrvatska sa Srbijom ima važne, pre svega, ekonomske interese — politika je ključ svega.
Bez obzira što ima onih koji i posle ove današnje vesti tvrde kako je garnitura hrvatske izvršne vlasti koju je predvodio Zoran Milanović bila daleko povoljnija za Srbiju od sadašnje HDZ–Most koalicije, ne zaboravimo da je i Zoran Milanović tražio ukidanje srpskog zakona za ratne zločine. Sećamo se, takođe, i da je Zoran Milanović u kampanju za poslednje tamošnje parlamentarne izbore ušao iz velikog nok-dauna i da ga je odatle vratila granična kriza sa Srbijom (prema savetima američkih PR stručnjaka, a prouzrokovana izbegličkom krizom), koja mu je na koncu umalo obezbedila ponovni mandat na mestu predsednika Hrvatske Vlade.
Dok Hrvatska nije ušla u Evropsku uniju, nacionalna manjina tamošnjih Srba imala je nedovoljno dobar ali neuporedivo bolji status nego sad kad je Hrvatska već nekoliko godina punopravna članica EU. Nekadašnji premijer Hrvatske Ivo Sanader je, podsetimo, prilikom sastanaka sa kolegama iz Srbije Vojislavom Koštunicom, a potom i Mirkom Cvetkovićem, čak nudio i donosio pomoć Srbiji na, kako se to kaže, putu ka EU. Sanader je i prvi koji je išao na pravoslavni Božić kod srpske manjine… A onda je Hrvatska ušla u EU. I krenula ka rehabilitaciji ustaštva.
Sadašnja HDZ–Most koalicija ima vek trajanja nešto malo veći od ćiriličnih tabli u Hrvatskoj, pa svaka partija iz te vlasti bilduje domoljubni naboj. U očekivanju novih izbora, koji vise u vazduhu, taj naboj se, nažalost, najbolje bilduje sukobom sa Srbijom.
Suma sumarum, ipak je najveći krivac Evropska unija. A ovaj najnoviji primer svakako je samo još jedna, u nizu, manjkavost Evropske unije kao političke zajednice.
