Analitičar navodi primer reagovanja američkih zvaničnika i medija, od predsednika Baraka Obame do raznih eksperata, u kojima se ne može pronaći odgovor na najvažnije pitanje, a to je: „Šta je bio prvi i osnovni zadatak ruske vojne operacije?“
„Ne, ne rešavanje krize u Siriji, nego prekid pobedničkog marša DAEŠ–a. On je, kao što je poznato, zabranjen u Rusiji, a kao projekat je sada slomljen“, navodi Kosirjov.
On podseća da se pre godinu dana ta teroristička struktura pojavila gotovo niotkuda, sa ideologijom zasnovanom na mržnji prema ljudskom rodu, koja uništava srž islama kao svetske religije.
„U DAEŠ su pristigle stotine dobrovoljaca (ili zavrbovanih žrtava) iz Evrope, Azije, sa Bliskog istoka. I, ono što je porazno — niko nije mogao ništa da učini sa tom anomalijom. Koliko je tamo bilo država, u navodnoj koaliciji protiv DAEŠ–a navodno predvođenoj Amerikom? Oko 60. Oni su čak izvodili nekakve vazdušne napade“, navodi Kosirjov.
On se pita kako je moguće da je „polupartizanska ekipa od 30.000 boraca“ mogla da širi teritorije, da bombarduje i puca na Pariz, da ubija taoce.
„Taj fenomen više ne postoji — kraj sna o kalifatu od Eufrata do Maroka. Neki od njegovih aktivista ubijeni su u napadima ruske avijacije, drugi su pali pod američkim bombama, treći su pobegli u Libiju i druga mesta, četvrte bi bilo dobro potražiti među izbeglicama u Evropi“, piše Kosirjov.
Analitičar smatra da je sama Sirija bila drugi prioritet u ratu, „pošto je ideja svetskog kalifata na ogromnom prostoru, još i sa nuklearnim oružjem (DAEŠ bi ga se sigurno domogao) strašnija od uništenja još jedne (posle Libije) države koja je nekad bila u procvatu“.
„Rusija je pokazala kako treba rešavati takve situacije u punom skladu sa međunarodnim pravom. Ne govorim da ’pišemo pravila igre u svetu‘, to je previše američki jezik. A zatim, ne pišemo ih. Mi ih poštujemo i učestvujemo u njihovoj zajedničkoj izradi“, naglašava Kosirjov.
Još jedna pobeda Rusije, prema njegovom mišljenju, ogleda se u tome što nije iza sebe ostavila opustošenu zemlju, nego zemlju koja nadalje svoju sudbinu treba da rešava samostalno.
„Ostaje, ipak, jasno shvatanje da Siriji ima ko da pomogne ako joj pomoć ponovo bude potrebna. Uostalom, za to se čak i ne mora držati avijacija na sirijskoj zemlji. Mogu se izvoditi napadi, kao što smo videli, i iz Kaspijskog mora — oni će pogoditi ciljeve“, navodi autor.
