Video-testament o žrtvama logora NDH pomera fokus fascinacije žrtvom kroz ispovesti stotinu ljudi koji su preživeli i pobedili mržnju.
Kada je počelo snimanje, kao reditelj imali ste potpuno drugačiji plan. Kako ste došli do ove forma? Kako je bilo suočiti se s pričama ovih ljudi, gledati ih u oči, to su sati i sati slušanja jako teških, potresnih ispovesti?
— Ivan Jović: Posle desetog svedoka shvatili smo da ono što Jevreji primenjuju u svojoj praksi snimanja usmene istorije kod nas nije primenjivo, da je to potpuno drugačiji mentalitet, pristup problemu na sasvim drugačiji način. Shvatili smo da pred sobom nemamo svedoke, da imamo ljude. Suštinski zaokret je u tome da smo počeli da ih tretiramo kao ličnosti koje imaju svoje živote, u kojima su imali period koji se zove stradanje u NDH. Svako korišćenje samo tog dela njihovog života preti da ih instrumentalizuje i da druge delove života predstavi kao nevažne, a oni su itekako važni i vitalni i za nas i za njih. Zato smo im pružili priliku da u kameru ispričaju ceo svoj život.
Zašto je ovaj, za našu ali i za istoriju čovečanstva, važan projekat snimljen u privatnoj inicijativi, da li ste imali pomoć državnih institucija?
— Monja Jović: Manjim delom nam je pomogao Filmski centar Srbije, uglavnom smo novac dali mi i naši prijatelji. Mi nemamo institucije, i one koje smo imali, gledali smo da obesnažimo, naročito u kulturi. Ivan i ja smatramo da smo kao obrazovani ljudi u privilegovanoj poziciji, ako znaš više od drugih, dužan si da učiniš nešto za svoju zajednicu. Zato smo radili i neke projekte sa decom na Kosovu, ali ovo je naš najzamašniji i najkompleksniji projekat.
Deo vaše porodice stradao je u Jasenovcu, razmišljala sam da li ovo treba pomenuti i zaključila da je izuzetno važno. Koliko vam je to iskustvo bilo dragoceno?
— Monja Jović: Sa kolektivnom traumom stvar je slična kao i sa individualnom. Ukoliko je ne obradite i ne suočite se s njom, ona će vas proganjati iz podsvesti. Kada se za nekim ručkom okupi moja porodica, u misli mi dođe prababa Jula koja je odvedena u Jasenovac kada je imala 36 godina. Kada su ustaše ušle u selo, intuicija joj je rekla da je za njeno četvoro dece najbolje da se odmah sklone u šumu. Nikog od nas za tim stolom ne bi bilo da ona to nije odlučila. Njena jetrva nije odlučila tako, svoje dete je povela sa sobom, niko od članova te porodice se nije vratio iz logora. To na jednom dubokom planu određuje naše živote. Ljudi koji se bave proučavanjem Holokausta često govore o tome da se ta trauma prenosi kao transgeneracijski model. Ako nemate kulturu sećanja, ako to ne negujete, postoji mogućnost da vam se događaju stvari koje se događaju na ovim prostorima, pa se svakih pedeset godina hvatamo za guše zato što to nismo na pravi način preradili. Način na koji to prerađujemo uvek isključuje žrtve, niko se dubinski ne bavi žrtvama. Pomerili smo fokus fascinacije žrtvom, bavili smo se time kako su ljudi koji su preživeli — preživeli, koliko im znači to što na neki način prenose glasove onih koji nisu.
U filmu „Zaveštanje“ nema arhivskih snimaka. Ljudi se uglavnom začude nad tim postupkom. Zašto se sam čin zločina ne vidi na filmu?
— Monja Jović: Arhivskih snimaka zločina nema zato što su to snimci koje su načinili zločinci, na njima su žrtve potpuno dehumanizovane. Mi jako malo znamo. Kada se spomene genocid u NDH, eventualno znamo za Jasenovac, ljudi ne znaju da je postojao sistem logora, ne znaju da je najveći deo genocida učinjen na kućnom pragu, mi smo to jednostavno zatrpali, i ono malo ljudi koji se time bave u Muzeju žrtava genocida, rade u poluuslovima. Nadam se da će film barem malo probuditi svest o tome. Cilj nam je da ovaj film bude, s jedne strane pamćenje, s druge strane, uvek kad imate takvo sećanje na zločin, ono samo po sebi postaje i edukacija.
Ideja je da uradite dve verzije filma. Jedna će biti namenjena običnim gledaocima, a druga je, pretpostavljam, namenjena stručnoj javnosti?
— Ivan Jović: Film ima umetnički, autorski potpis, pa će otići na festivale i imaće svoj bioskopski život. A drugi film je svih 450 sati materijala, pa će oni koji budu zainteresovani za istraživanje moći će da ga nađu u muzejima koji budu zainteresovani. Za sada imamo ugovor sa našim Muzejom žrtava genocida, gde ćemo pohraniti ceo materijal. Biće to jedan od retkih arhivskih video-materijala, svedočanstava. Ovo je priča o oproštaju. Tek kada shvatimo da nismo zaista oprostili, počinjemo traganje za mirom u sebi. Da priznamo da se na ovim prostorima ne podnosimo međusobno, da imamo ozbiljan problem, to je pravi početak. Sve te organizacije koje nam govore da će preko noći nastati mir, ja to nisam video. Niti mir dolazi lako, niti brzo, to je veliki put, on traje, traje i u dušama naših sagovornika. Sećanje i zaborav često nisu voljna reakcija, već prirodno potiskujemo ono što kod nas izaziva bol. Ali ono što znam pouzdano, ovi ljudi nisu mrzeli.
Ekskluzivno, u emisiji „Sputnjik intervju“ emitovane su potresne ispovesti o sistemskom ubijanju na teritoriji NDH. „Zaveštanje“ će stručnoj javnosti pretpremijerno biti prikazano u maju, povodom 75 godina od formiranja logora Jasenovac, zatim putuje na festivale, a beogradska premijera očekuje se krajem godine.
