Supruga predsednika Turske Emina Erdogan izazvala je negativnu reakciju u turskom društvu posle izjave da je harem „predivna škola života“ za žene. Mediji od tada gospođu Erdogan nazivaju „prvom damom harema“.
„Kada gledamo umetnička (književna) dela, u najvećem broju slučajeva srećemo žene opsednute željom za vlašću i zadovoljstvima. Istovremeno, haremi su bili škole za žene, dom u kojem su se one pripremale za život, dobijale obrazovanje i zanimale dobrotvornim radom. Svim tim su upravljale majke sultana“, izjavila je prva dama Turske na konferenciji „Majke sultana koje su ostavile trag u našoj istoriji“.
Izjava prve dame ove formalno još uvek sekularne države, značajni deo društva je prihvatio kao pokušaj opravdavanja institucije ljubavnica koje su predstavljale sastavni deo feudalnog sistema Osmanske imperije.
Turska istoričarka Ajša Hjur u intervjuu za Sputnjik, komentariše izjavu prve dame Turske i kritike izrečene na njenu adresu.
Hjur naglašava da naučnici zapravo i nemaju dovoljno relevantnih izvora koji bi mogli da posvedoče kako je funkcionisao institut harema u Osmanskoj imperiji.
Ipak, prema rečima istoričarke, postoji sasvim dovoljno svedočanstava koji mogu da govore u prilog tome da harem nije bio „obrazovni centar“ za devojke koje su se tamo našle, ali ni rasadnik razvrata.
Ajša Hjur napominje da je institucija harema neraskidivo povezana sa robovlasničkim sistemom.
„Predstavnici vlasti često daju gromoglasne izjave koje zapravo ne odgovaraju istorijskim činjenicama. Zato mi istoričari potom moramo da opovrgavamo i objašnjavamo, jer često takve izjave na kraju postanu deo onoga u šta veruje veliki broj ljudi“, kaže Ajša Hjur.
U konkretnom slučaju, govori turska istoričarka, kako bi se davale pozitivne ili negativne ocene instituciji harema u celini, neophodno je nabaviti informacije iz direktnih izvora.
„Ovde dolazimo do problema, s obzirom da je harem bio zabranjena, tabu tema u životima stanovnika Osmanske imperije. Danas ne raspolažemo dovoljnim brojem relevantnih informacija o životu u haremu od 15. do 17. veka“, objašnjava ona.
S obzirom da su žene koje su živele u haremu uglavnom bile neškolovane i nepismene, nijedna od njih nije ostavila svoje uspomene ili doživljaje u pismenoj formi. Savremene studije se uglavnom oslanjaju na zapise koji su ostavili putopisci, koji su tada posećivali Osmansku imperiju.
To su uglavnom bili muškarci, stoga ima mnogo sumnji u pouzdanost datih informacija. Upravo zbog toga ostaje veliki manevarski prostor kako bi se ova institucija nazivala i „školom za devojke“ ali i leglom razvrata.
„Po mom mišljenju, istina se nalazi negde na sredini. Harem nije bio ni škola, ali ni rasadnik bluda. Možemo biti sigurni da se u haremu nije sprovodila sistemska obrazovna delatnost. Istorijski izvori ne govore u prilog takvoj tezi“, objašnjava Hjur.
Po svoj prilici, obrazovanje robinja iz harema bilo je najpre u vezi sa ponašanjem pred sultanom, kao i vaspitavanjem dece i sviranjem muzičkih instrumenata. Naravno da je ovaj nivo obrazovanja bio suštinski viši nego kod kmetova u provincijama Osmanlijske imperije. Svakako ne bi trebalo romantizovati predstave o haremu.
„Ne sme se zaboraviti da je harem funkcionisao zahvaljujući postojanju robinja, koje su bile primoravane na sve aktivnosti. Iza zatvorenih vrata sultanovog harema odigravale su mnoge ljudske drame“, zaključuje Ajša Hjur.
Zato je, bar sa istorijske tačke gledišta, nepravedno idealizovati mesto koje je direktno bilo povezano sa robovlasničkim odnosima.
