Belorusija je most između Rusije i Ukrajine, ali i između Rusije i EU, kaže Sergej Musijenko, direktor beloruskog analitičkog centra Ekon i član savetodavnog tela pri administraciji predsednika Belorusije. Sa njim smo se sreli u Beogradu, na skupu posvećenom rešavanju ukrajinske krize, koji je organizovala nevladina organizacija Centar za istraživanje migracija.
Kada su Rusija i Ukrajina obustavile međusobne letove, Belorusija je povećala broj letova u obe zemlje, objašnjava Musijenko.
„Nalazili smo se u sličnoj situaciji kada su odnosi Rusije i Gruzije bili zaoštreni. Rusija je obustavila letove za Tbilisi, dok je Minsk povećao broj letova. Odnosi su se sada normalizovali, ali smatramo da smo poslužili kao most, ne podižući temperaturu i ne navijajući ni za jednu stranu. Upravo taj model odnosa koji pokušavamo da demonstriramo omogućava da se govori o Minsku kao prestonici Zajednice nezavisnih država, po analogiji sa diplomatskim prestonicama Evrope, Bečom i Ženevom. Kod nas se sreću i šefovi država i vlada ZND nezavisno od napetosti međusobnih odnosa. Postoji i Minska grupa u vezi sa krizom u Nagorno-Karabahu. Sve je to u normalnom režimu rada. Ne stvaraju se problemi tim grupama, samo im se pomaže“, kaže Musijenko.
Zašto je EU ukinula sankcije Belorusiji baš u ovom trenutku? Da li je to povezano sa zaoštravanjem odnosa Rusije i Zapada?
— Delimično. Gotovo 20 godina živimo pod režimom sankcija. Zaboravili smo kako je živeti bez njih. Ali naša nezavisnost je izgrađena uprkos sankcijama i pritiscima zemalja EU i SAD. Izdržali smo pritiske i tim zemljama je nekako nezgodno da dalje produžavaju sankcije. Naravno, mogli bi da smisle nove povode. Izmišljali su dovoljno povoda i u vezi sa vama i u vezi sa nama. Ali logika razvoja odnosa nije dozvoljavala da se to učini bez ikakvih dokaza. Jedan od osnova je upravo ukrajinska situacija. EU je shvatila da ako nam produži sankcije, neće biti mosta preko koga će moći da krenu ka Rusiji. Možda se o tome ne govori toliko, ali to je tako. Jer da bi zemlje živele normalno i razvijale se, potrebni su im normalni politički, ekonomski i kulturni odnosi. Kako sačuvati taj most? Pomoću susednih zemalja, pošto smo mi prestonica ZND, to je logika razvoja odnosa primorala da se ukinu sankcije.
— Kako komentarišete nagomilavanje naoružanja u regionu i kakav je stav Belorusije o tom pitanju?
Mi to ne radimo i to osuđujemo. Ne planiramo nikakve nove vojne baze i ne nameravamo da gradimo zidove prema Ukrajini. Letonija, u panici, počinje da gradi ogradu na granici sa Rusijom; Poljska govori da će primiti nuklearno oružje na svoju teritoriju. To nije konstruktivan put; to ometa i duh minskih sporazuma. To je eskalacija nasilja. Ako želimo da zaustavimo rat i uspostavimo miran život na istoku Ukrajine, u tom regionu ne bi trebalo da se održavaju ni veliki vojni manevri, ni da se vrše provokacije koje bi primorale drugu stranu da reaguje. Minski proces se ne odvija dovoljno brzo i zato što ima raznih provokacija — i prema posmatračkoj misiji OEBS-a i prema novinarima. Čim se postigne ozbiljan sporazum, bilo u Parizu, bilo negde drugde, odmah počinje pucnjava, padaju žrtve, nove optužbe. To ne ulepšava svetsku politiku.
Na svetskim forumima govori se da minskim sporazumima nema alternative, međutim, i dalje se govori da proces ide veoma sporo. Zašto je to tako?
— Minskim dogovorima nema alternative zato što je smanjen broj žrtava, vrši se razmena zarobljenika i postignut je niz dogovora koji se već sprovode. Međutim, svi bi hteli da to bude brže, ali u životu se često pokazuje da ono što je brzo ne znači da je i dobro. Živeli smo u zemljama u kojima su za 1. maj otvarane fabrike, hoteli ili elektrane, a posle svečanog trenutka, morale su odmah da se popravljaju. Da bi se izbegao žalostan kraj i u ovom slučaju, bolje je da se diplomate dogovore pre nego što brod otplovi od obale.
Koliko su intenzivni razgovori u minskom formatu?
— Po mom mišljenju, prilično su intenzivni. Nisu toliko medijski propraćeni, ali dešava se da pregovarači ostanu od devet do devet, bez ručka. Zbog toga su se vaše kolege napatile, jer satima čekaju da neko izađe i da izjavu. Po meni, to je pokazatelj da će biti rezultata pregovora. Kada ljudi žele samo da pokažu da rade, da se reklamiraju, sve izgleda drugačije. Minsk u pregovorima ne učestvuje, on samo obezbeđuje mesto gde se oni vode. To zadovoljava strane jer to ne može da se postigne ni u Poljskoj, ni u Rusiji, ni u jednoj drugoj zemlji.
Zašto tako mislite?
— U prvoj fazi pregovora bilo je jasno da predstavnici Donjecka i Luganska neće otići ni u jednu stranu zemlju jer bi njihov status morao da se pravno definiše. Trebalo im je obezbediti diplomatski imunitet, ostalo je otvoreno pitanje koje bi pasoše koristili, koji je njihov status. U Nemačkoj i Francuskoj ta pitanja nije bilo moguće rešiti. U Minsku je sve to bilo moguće izvesti, to jest, sukobljene strane život je primorao da dođu do takvog rešenja. Rekao bih da su i Merkelova i Oland ispoljili političku elastičnost, jer u to vreme bili smo pod sankcijama. Doći u Minsk i voditi pregovore sa tako ozbiljnim posledicama bila je odgovorna politička inicijativa koja je donela plodove.
