Ko će nas sad kafani učiti. Mihiz (Borislav Mihajlović) prvi povuče nogu — kao onomad kad je njegov zamah ruke ka sebi bio znak da svi, kao prema komandi, iz bifea „Ateljea 212“ krenu u „Poslednju šansu“. Za njime, opet kao prema komandi, da nazdravljaju sa Svetim Petrom odoše Prele (Dušan Prelević), Tirke (Bogdan Tirnanić), Momo Kapor, Petar Kralj, Bora Todorović i danas (Dragan) Gaga Nikolić. Pre ovih džentlmena predstavu napustiše Zoran Radmilović, (Pavle) Paja Vujisić, (Danilo) Bata Stojković.
Stvarno, kako ćemo u kafanu? Zapovest je da se u ovu instituciju sa neznanjem ne ulazi. Obrukaćemo se. A ne ide da se brukamo, barem zbog pijeteta prema pomenutoj gospodi.
Kad Čubura uobliči
Kao što ga je — tada pozornik, a kasnije policijski oficir — Radovan Stojičić Badža jedinog zaustavljao u Tašmajdanskom parku na putu ka „Šansi“ upornim pitanjem: „Kuda, druže?“, tako se Gaga Nikolić razlikovao od ostale boemsko-intelektualne ekipe. Izdvajali su se — bili ličnosti u punoći te reči — i svi ostali. Gaga pak i kad ćuti.
Badža ga je oslovljavao sa „druže“, jer je takvo nakaradno vreme bilo. Ali Gaga nije bio „drug“, nije bio ni drug, već ortak. I ne ortak u ovom današnjem značenju, kad posle najmanjeg zahteva za poturanje kičme ovovremenski „ortaci“ poture nogu i prodaju jedni druge. Ortak je nekad značilo vitez, ortak je značilo nesebično pomoći, ortak je na koncu termin kojim je Čubura uspela da sažme Njegoša, jer je predstavljao i čojstvo i junaštvo u jednom. I Gaga je bio takav ortak.
Nije bio badža, već šmeker. E, to se ne uči!
To se, manje ili više dobro, samo može kopirati, da (za)liči. To se rodi, pa asfalt sa Crvenog Krsta i Čubure utegne.
I nema šmeker veze sa fizičkim izgledom, iako Dragana Nikolića većina zna i kao Lepog Gagu, dobar deo misli da je maksima „kao vino, što stariji to bolji“ —skovana zbog njega, a popriličan broj dama bi najsrećnije bile da im je upravo on pre nekoliko dana čestitao 8. mart.
Šmeker je, bre, duh. Ili ga imaš, ili ga nemaš.
Dragan Gaga Nikolić ga je imao. Bio je sve ono što su bile njegove uloge. I Džimi Barka crnotalasnog Pavlovićevog „Kad budem mrtav i beo“, i Prle iz „Otpisanih“, i gospodstveni Hadži Zamfir iz „Zone Zamfirove“, i nonšalantni Popaj iz „Balkan ekspresa“… Međutim, možda bi uloga Urketa u „Poslednjem krugu u Monci“ sublimirana sa ulogom Flojda u „Nacionalnoj klasi“ najbolje opisivala baš taj Gagin duh o kojem drvimo sve vreme. I o kojem ne bi trebalo da prestajemo da drvimo.
To je onaj kvalitet više, ono što pesnika razlikuje od ’armonikaša pod šat’rom, ono što čoveka distancira od protuve, ono što favorizuje čast a gnuša se beskičmenjaka, ono što vaspostavlja osećaj sramote — stid kad i najdobronamerniji počine greh.
Tome su nas učili Radmilović, Mihiz, Prele, Bata, Tirke, Momo, Paja, Bora i Gaga. To je ona „kafana“ koju glorifikujemo. I koja nikako, ali baš nikako, nije isto što i mesto gde se ljudi okupljaju i pričaju i piju. Važno je šta lebdi iznad njih.
Da li smo izgubili bazu
Da li je smrću Dragana Nikolića umro i urbani duh (Beograda)? Da li će na ulicama biti sve više muškaraca obučenih tako da ne razlikujemo kog su pola (ovo nema veze sa seksualnom orijentacijom)? Da li ćemo umeti da priđemo devojci, razgovaramo sa damom, pokažemo poštovanje prema gospođi? Da li ćemo gajiti manire ili mekušce? Da li će fora, geg, štos biti nešto što je proizvod sveukupnog kvaliteta pojedinca ili će trend da je fora mučki udariti, da je geg iza leđa olajavati, da je štos prevariti — početi da galopira?
E, pa to sad od Gage više ne zavisi. On je svoje uradio. I dobro je uradio. Možda mu i nije trebalo ono sa crnogorskim državljanstvom, a opet mu možda i jeste trebalo. Njemu se i to prašta, nikako zbog fraze „o pokojniku sve najbolje“, već što to neko zasluži. I (ostale) zaduži.
Putuj, Flojde. I dalje si nacionalna klasa! Staraćemo se.
