Predsednik Srbije Tomislav Nikolić primiće danas u Moskvi nagradu Međunarodnog fonda jedinstva pravoslavnih naroda. Savezni Fond jedinstva pravoslavnih naroda služi onome čemu bi u stvari trebalo da služe čak i države, a ne samo fondovi ili fondacije, kaže za Sputnjik Nikolić, koji će u Moskvi, između ostalog, razgovarati sa ruskim patrijarhom.
— Ta nagrada je za mene iznenađenje, ali je plod svega što sam do sada radio, svrstavam se uz ljude iz Srbije koji su dosta doprineli jedinstvu u pravoslavlju, uz pokojnog patrijarha Pavla, Emira Kusturicu, i drago mi je da sam u tom društvu koje je ranije dobilo nagradu. Ove godine sam u društvu predsednika Dume i bugarskog patrijarha. Osećam se posebno počastvovanim, a čini mi se da je to nagrada za srpski narod koji je sav u ljubavi prema pravoslavlju, prema pravoslavnim državama, pravoslavnim narodima, posebno ruskom. I koji to ne krije nikada. To je kao nekakva kruna onoga što sam radio na uspostavljanju veza između pravoslavnih zemalja, posebno Rusije i bivše Jugoslavije, pa Rusije i Srbije.
Jedinstvo hrišćana je danas veoma potrebno jer su hrišćani, neki manje, neki više — ugroženi. Očigledno je da mi moramo da sarađujemo mnogo više, mnogo intenzivnije da ne dođe do situacije da u podrumima ponovo ispovedamo hrišćanstvo. To bi trebalo institucionalno da se organizuje.
Rekli ste da možemo da dođemo u situaciju da se hrišćanstvo ponovo propoveda u katakombama, srešćete se sa ruskim patrijarhom koji je, pretpostavljam upravo iz tih razloga, prekinuo hiljadugodišnje ćutanje i sreo se sa rimskim papom. Da li taj sastanak vidite kao konačan početak pomirenja ili je to dobar znak, ali daleko od onoga što bi možda trebalo da se dogodi?
— Ja ne mogu da utičem na to kako će odnosi u hrišćanstvu dalje da se razvijaju pošto ja ne propovedam veru, već samo živim u njoj, ali bavim se poslom koji u neku ruku, na neki način, zavisi od toga kakvi su odnosi u hrišćanstvu. Ne znam da li su morali toliko da se razdvoje, da podele narod, da hrišćanstvo mora da trpi udare hiljadu godina, čega nema u drugim religijama, ili su to mogli ranije da prevaziđu — ne znam, ali trenutno posmatram stvari ovako, veoma subjektivno, kao predsednik Srbije koja zavisi od stava Vatikana kad je reč o takozvanoj nezavisnosti Kosova i Metohije. Taj stav je negativan, znam da ga slede mnoge katoličke zemlje u svetu i tome je bila posvećena moja poseta Vatikanu prošle godine, kad sam se uverio da rimski papa ostaje čvrsto pri takvom stavu, jer vrlo dobro zna šta bi to značilo. Ja sam pokušavao da ubedim i njegovu svetost patrijarha srpskog i vladike da bi smo mogli da organizujemo posetu rimskog pape Srbiji iz dva razloga, ne da mirimo religije, nije to moje, ali kao predsednik države razmišljao sam o kanonizaciji Alojzija Stepinca, koja je što se hrvatske katoličke crkve tiče tu pred nama, a što se nas tiče, ne bi trebalo da se desi zato što bi to bio prvi svetac koga pravoslavlje ne bi priznalo u katoličanstvu ili obrnuto, katoličanstvo u pravoslavlju. Drugi razlog je Kosovo i Metohija. Tada sam iz medija saznao da je ipak odlučujuće sačekati stav patrijarha moskovskog i cele Rusije, iako se vaseljenski patrijarh već sreo sa rimskim papom, iako je i u Grčkoj papa boravio, iako je bio i u Republici Srpskoj, i ja sam onda rekao da o tome traba sami da odlučujemo ali da je veoma bitno mišljenje moskovskog patrijarha i da s njim treba razgovarati pre toga. Shvatio sam da je SPC bila iznenađena vešću o susretu patrijarha i pape i da je tu zakasnila, mogla je da prednjači u tom uspostavljanju boljih odnosa koji su nam neophodni zato što kad se misli na podrume, zaista je u mnogim zemljama, pogotovu u onim u kojim islam prednjači po broju vernika, i hrišćani u velikoj meri pravoslavni, u opasnosti su da izgube život gde god budu javno ispoljavali svoju veru. To podseća na način na koji su se Rimljani obračunavali s hrišćanstvom i da se to vratilo posle toliko godina. Dakle, taj susret je izvanredan potez, tim pre što je papa, potpuno otvoreno i jasno, i mada to nije niko očekivao, rekao da je Vladimir Putin danas zaštitnik hrišćanstva. Tako nešto reći, i da to ne predstavlja osnov za ublažavanje nesporazuma i gledanja na veru, to samo može čovek koji ne živi na zemljinoj kugli. Svako ko živi na zemlji svestan je da što pre treba da budu uspostavljeni dobri odnosi. Naravno niti ću ja posle toga postati katolik, niti će katolici postati pravoslavci. Ostaćemo da živimo na dva ostrva, ali važno je da možemo da uputimo jedni drugima pomoć.
Govorite ko državnik, ali crkva možda malo više živi na nebu. Nismo samo mi bili iznenađeni, i u Rusiji ima otpora tom približavanju…
— Znate, kad se Crkva i Država upoređuju, nije to samo nebo. I mnogi od nas mislimo da treba zaslužiti dobar život na nebu. Ali tu je u pitanju vreme. Crkva ne meri vreme na dane i sate, već na godine, na vekove… Ono što bi trebalo da se desi danas, može i za pet godina… U savremenom svetu to nekako ne ide i zato treba usklađivati stavove. Ja zato sarađujem sa SPC, da oni daju savet, da koristim njihova iskustva, ali oni nekad moraju da ubrzaju, jer ako kola stoje, ništa ne može da se desi. To što je uradio patrijarh moskovski to je nešto što hrišćanstvo može da vrati bar na taj nivo da jedni drugima pomažemo.
Prvi deo intervjua sa predsednikom Srbije pročitajte ovde
