Oko izgorelih dasaka idu grabljivci koji pripadaju istim tim migrantima: pokušavaju da nađu bilo šta od čega može da se živi. Plena gotovo da nema, jer je kućica od delova građevinskih materijala izgorela kao šibica za nekoliko minuta.
Oni koji su ostali bez krova nad glavom sele se prema unutrašnjosti kampa.
„Ranije nas je živelo po dvoje-troje, a sada u nekoliko kabina veoma skučeno živi i po petoro ljudi. Oni imaju decu, ovde je hladno i pada kiša, ali nema se kud. Mi pomažemo svojim prijateljima, pokušavamo da se držimo zajedno“, priča izbeglica iz Avganistana.
Sve se ruši
Prema rečima Maje, volonterke društva „Oberž de migrant“, lokalne vlasti i policija nisu održale obećanje o tome kako će se rušiti kamp.
„Govorili su nam da će sve biti mirno i tiho, postepeno, tokom tri nedelje uz pregovore i bez nasilja. Ali je već u ponedeljak postalo jasno da se tiho i mirno neće desiti. Rano izjutra došli su predstavnici prefekture i došla je policija. Oni su odredili teritoriju koju treba očistiti, ogradili je, počeli da idu po barakama i govore da stanovnici imaju tačno jedan sat. Nakon jednog sata, njihove kuće su rušile mašine, a one koji nisu želeli da izlaze, izvlačili su na silu“, kaže volonterka.
Prvog dana čišćenja teritorije traktori i buldožeri sravnili su sa zemljom oko 10 posto baraka migranata. Sledećeg dana gusenice i bageri raščistili su otprilike istu površinu.
Nakon prvog naleta tehnike migranti su bili zbunjeni, uplašeni i uvređeni, a na primenu sile od strane policije odgovarali su istom merom — bacali su kamenice na čuvare reda. Policija je odgovorila suzavcem i pendrecima.
„Ne shvatam kako je ovo moguće. Da je policija došla i pristojno nas zamolila, mi bismo otišli bez pitanja. Ali ovako, sa pendrecima, suzavcem na žene i decu — to nikuda ne vodi. Ljudi u Francuskoj su dobri, ali policajci ne. Zlikovci. Ali i njih možemo da shvatimo — oni jednostavno ispunjavaju naredbe“, negoduje jedan od stanovnika kampa.
Sa druge strane štitova
Policajci odbijaju da razgovaraju sa novinarima. Međutim, njihovo mišljenje je ovakvo: samo postojanje kampa već nije normalno i zato ne treba nazivati normalnim ni stvari koje se u njemu dešavaju.
„Da li je normalno to što se tamo dešava? Znate, ja mislim da je to što je taj kamp tu kod nas, samo po sebi nenormalno. I sve što se tamo dešava naravno da ne može da se nazove normalnim, ali šta da se radi“, govori kroz masku jedan od pripadnika snaga reda.
„Mi ne smatramo da držanje ljudi u opasnoj situaciji odgovara našim humanitarnim idealima… Za nas, humanitarni ideal znači da se predloži ljudima koji su već mnogo stradali, mogućnost preseljenja u zaklon, obezbeđenje socijalne pomoći i pristup francuskom jeziku“, zaključuje ministar unutrašnjih poslova Francuske Bernar Kaznev.
Zatišje posle bure
Kontejneri na sprat ograđeni su visokom ogradom, a na ulazu su postavljeni katanci i straža. Na ovu teritoriju nije lako ući.
„Ovo je centar privremenog smeštaja za migrante. Ovde oni mogu da žive u zadovoljavajućim uslovima, na toplom, sa tušem i sobama za odmor. Zatim ljudi prelaze u druge centre u celoj zemlji“, govori Gijom. Sada je ovde zauzeto 1.300 od 1.500 mesta, svaki dan dolaze novi stanari, a poneko od starih nastavlja dalje, da ponovo počne da stvara život.
Kontejneri su postavljeni na betonskim pločama. Svaki ima svoj broj. Negde je stambena zona, a negde mesto za zajedničko provođenje slobodnog vremena. Postoje sale za porodice sa decom — maleni žitelji kampa mogu da se igraju i crtaju, a za odrasle postoji muzička soba i sala sa stonim igrama.
„Dvogodišnji Adil i ja došli smo iz Avganistana. Ovde je mnogo bolje, sviđa mi se Francuska, ali nećemo ostati ovde. Njegov otac i rodbina su nam u Engleskoj. Mi takođe želimo da stignemo tamo“, ispričala je na engleskom posetiteljka dečje sobe. Pored njenih nogu je kuštravi dečak krupnih očiju Adil, koji se igra sa malom plavom pisaćom mašinom. Uopšte se ne oseća da majci i sinu nešto nedostaje: imaju odeću, igračke, tople obroke i nadu. A osim oca, čini se da u Velikoj Britaniji dečkića niko drugi ne očekuje.
Podiže se plavi požar
Atmosfera uznemirenosti dostigla je visoki nivo još pre ponoći, s vremena na vreme na teritoriji kampa palile su se vatre, jedna za drugim gorele su barake migranata. Oblaci gustog crnog dima podizali su se nad kampom, a njegovi stanovnici ponovo su počinjali da trče sa kofama.
Nekoliko puta na ulaz u „Džunglu“ dolazile su mašine policijskih specijalnih snaga: isprva su postavljali kordon oko zapaljenih baraka, da bi vatrogascima obezbedili normalne uslove za rad. Kada su vatrogasna vozila prestala da pristižu u kamp, specijalne snage nastavile su da sprovode racije po naselju, ali nisu preduzimale nikakve mere.
Ako se ne uzme u obzir incident sa požarima, sve u svemu je noć u kampu prošla prilično tiho. Uostalom, tihe noći za „Džunglu“ će sada postati izuzeci. Neće se stanovnici kampa tako lako predati, iako ih više ništa ne drži u Kaleu.
