A samo nekoliko dana ranije, mlada teniserka prošla je pravu Golgotu. Poziv da na FED kupu predstavlja takozvanu republiku Kosovo izazvao je buru reagovanja i na srpskoj i na albanskoj strani. Nju niko ništa nije pitao, ali su je ipak mnogi Srbi nazvali izdajnicom, a Albanci su likovali što će najbolja teniserka KiM nastupiti za njih.
„Tokom jednog turnira u Prištini, prišao mi je predsednik Teniske federacije Kosova Škeljzen Doma i upitao da li želim da nastupim na FED kupu za ekipu Kosova. Ostala sam zatečena pitanjem, i rekla da moram da razmislim“, kaže za Sputnjik Marija.
Nije ni sanjala da će svoju odluku saznati iz albanskih medija. Oni su objavili Dominu izjavu da je Marija prihvatila poziv da u FED kupu predvodi reprezentaciju Kosova. Tada počinje njen pakao. Kosovski mediji su odmah preneli informaciju, likujući što će najbolja teniserka sa teritorije KiM nastupiti za njih, dok su je pojedini naši portali i novine dočekali „na nož“, pritom i ne pokušavajući da čuju njeno mišljenje. Ljudi u njenoj Gračanici su počeli da je osuđuju, ogovaraju, upirući prstom u nju kao u prvu Srpkinju koja će zaigrati za takozvano Kosovo. Njeno ime su jedni koristili za dobijanje lakih političkih poena, drugi za povećanje tiraža svojih novina. A Marija je, uvučena u taj vrtlog, morala da donese odluku koja će joj promeniti život.
Svi su odjednom zaboravili njen talenat, osvojene turnire, nagrade, politika je postala tema broj jedan.
„Bilo je teško. Jako teško. Ogromne pritiske sam trpela. Moji sugrađani su mislili da ću prihvatiti poziv. Gledali su me popreko. Osećala sam negativne poglede na svakom koraku. Snagu sam crpela iz velike podrške koju sam imala od svoje porodice i bliskih prijatelja koji su znali kakvu ću odluku doneti. Jednostavno, nisam osećala da mogu da zaigram pod zastavom Kosova. Nisam želela da igram za Kosovo, niti bih mogla da podnesem činjenicu da bih bila prva Srpkinja koja je zaigrala za Kosovo“, kaže Marija za Sputnjik.
Na pitanje da li je svesna da je propustila veliku šansu da se pojavi na velikoj teniskoj sceni i napravi krupni korak u svojoj karijeri, izađe iz okvira lokalnih turnira, i svoj talenat pokaže svetskoj teniskoj sceni, kaže:
„Da, svesna sam toga. Potpuno. Znam šta bi to značilo i za mene, ili za bilo kog tenisera koji bi se pojavio na jednom takvom takmičenju, ali mislim da ne bih mogla sa time da se izborim u budućnosti…“
Izlišno je pričati šta velika teniska scena znači za mladog tenisera. To je sport za koji je potreban ogroman novac, kojeg malo koji pojedinac, bilo gde na svetu, ima. Ako ne postoji podrška teniskog saveza, skoro da je nemoguće uspeti.
Bez velikih sponzora, koji su spremni da ulože svoj kapital, ne može se ni sanjati veliki uspeh. A Marija ne samo da nema pomoć Teniskog saveza Srbije, već nema ni nikakav kontakt. Sama, sa porodicom, bije svoje bitke iz male Gračanice, i ne oslanjajući se ni na koga, sanja svoje snove i donosi hrabre odluke, kojima treba da se ponosi cela Srbija.
Činilo joj se da je ostavljena sama sebi, jer je dugo niko iz Teniskog saveza Srbije nije zvao. Ni pre ni posle njene odluke da ne nastupi za Kosovo. Trener je pokušavao u par navrata da kontaktira TSS, i izgledalo je da sve se završilo na tome.
„Imala sam samo poziv jednog beogradskog kluba, da igram za njih, ali nije to ništa još konkretizovano…“, rekla nam je pre nego što ju je iznenadio poziv iz Saveza.
Marija bi, naravno, vrlo rado igrala za Srbiju, i predstavljala svoju zemlju na nekom takmičenju.
„Bila bih najponosnija. Ali mislim da postoji veliki broj talenata na teritoriji Srbije, dece koja vredno treniraju i talentovanija su od mene… Pre će njih zvati. Iskreno, ne očekujem takav poziv, iako bi to bilo ostvarenje mojih sportskih snova“.
Marija je zaista zaslužila da se o njoj priča, i to ne samo zbog „ne“ takozvanom Kosovu. Da bi došla u poziciju da uopšte odgovara na takvu ponudu, morala je da uloži mnogo rada i truda. Iza nje stoje godine svakodnevnog treniranja u jako teškim uslovima. Odricanja na koje su spremni samo najodvažniji, sa jakim karakterom. A Marija ga svakako ima.
Tenis je počela da igra sa devet godina, gledajući Novaka Đokovića, koji je tada bio na početku karijere. Zaljubila se u sve ono što je Novak radio na terenu, i poželela da radi isto. Uhvatila je reket u ruke i krenula na dugo putovanje ka svom cilju. Cilju do koga mali broj ljudi stigne. Teško joj je, kao Srpkinji, da igra na turnirima širom Kosova. Svaki turnir je sam po sebi podvig, ali ona ume da pobeđuje. Do sada je osvojila sve turnire na KiM, i dva puta, 2014. i 2015. godine, proglašena je za najbolju teniserku na teritoriji Kosova.
O drami sa kojom se cela porodica suočila povodom Marijinog uspeha govori njen otac Goran:
„Veoma je bilo teško da podnesem sve te pritiske. Podigla se velika prašina, velika galama oko nje… Previše je sve bilo emotivno, bolno… Čitati u našim medijama sve te naslove, gde se pisalo da će Marija prihvatiti poziv, a da nas niko nije zvao da proveri informaciju… A mene još jako boli što zvaničnici iz Beograda iz novina saznaju da u Gračanici imaju najtalentovaniju teniserku na teritoriji Kosova. Tek kad su albanski mediji pokrenuli priču o njenom nastupu za FED kup ekipu Kosova, ona je privukla pažnju Beograda. Svojim talentom, igrama, medaljama i osvojenim turnirima zaslužila je to mnogo ranije. Nije mi nimalo lako kad ona nastupa na turnirima u Peći, Đakovici, Prištini, gde nama nijedne srpske glave“.
U južnoj srpskoj pokrajini ima još mnogo talentovane dece, na koju Srbija ponekad zaboravlja. Teniski savez Srbije nije propustio da nagradi Mariju za uspehe koje je postigla. Zasad, samo pozivom da bude specijalni gost meča Dejvis kupa između Srbije i Kazahstana. Nadamo se da ćemo je uskoro videti i na turnirima i međunarodnim takmičenjima, što ona svakako zaslužuje.
