„Koliko tačno Kineza želite, gospodine predsedniče? Milion? Deset miliona? Trideset miliona?“, navodno je pre tridesetak godina odgovorio Deng Sjaoping američkom kolegi Džimiju Karteru koji je Kini tada zamerio nedovoljno propisa o ljudskim pravima i odsustvo slobode da emigriraju.
Ova istorijska crtica, pa i da nije u potpunosti tačna, dovoljno oslikava kakvu moć imaju milioni ljudi, i kako u trenutku menjaju pregovore, a docnije neuporedivo više od toga. Uz nju možemo pomenuti i anegdotsku zabelešku da Kinezi imaju odred za predaju čiji je potonji cilj remećenje i ekonomsko uništenje neprijatelja jer niko ne zna šta da radi sa milionima ljudi koji se predaju. Ne može čak ni da ih prehrani.
Od humanog raseljavanja…
U današnje vreme kad se pomenu milioni ljudi, većini je prva asocijacija Sirija, odnosno reke izbeglica koje gotovo bez pauze odlaze sa Bliskog istoka u Evropu. Ljudi sa ratom zahvaćenog područja beže od bombi, a zapadne države dužne su — zbog sopstvenih pravila, zakona i principa koje su usvojile i propagiraju drugima — da ih prime.
U prvi mah, sa pojavom izbegličke krize, mađarski predsednik Viktor Orban bio je neka vrsta zlog evropskog dečaka koji je postavljao ograde, zabranjivao nekontrolisan prelazak granice i primenjivao silu prema izbeglicama. Čak je nepoželjno bilo reći da su ti ljudi migranti, jer oni stvarno beže od bombi koje im padaju na glavu ili u krilo čoveka pored njih. Sa njima su u zemlje zapadne Evrope pokušavali su da uđu i građani zemalja koje nisu u ratu, pa su oni nazivani ekonomskim migrantima i o njima se odlučivalo da li će biti zadržani posle traženja azila ili će biti vraćeni u zemlju porekla, ili prvu zemlju iz koje su ušli, pa onda sve tako redom do zemlje porekla.
…preko nevoljnog dočeka…
Dok je Orbana gledala sa gađenjem i čuđenjem, Evropa nije mogla da se dogovori oko kvota ljudi koje će članice Evropske unije primiti. Problem kvota samo je suštinski ogolio činjenicu da nijedna zemlja ne želi preveliki broj izbeglica. Da je to stvarno tačno, pokazuje i nedostatak volje da evropske (verbalne) demokratije pošalju avione za transport tih ljudi, umesto što ih posredno teraju da sami — kopnom i morem, na suncu, vetru i kiši — putuju. Nemoguće je da se niko nije setio lakšeg transporta, pa ni Nemci koji su u prvi mah govorili o potrebi za hiljadama radnih mesta.
Kako je vreme prolazilo, tako je u Evropi glavu pomaljao po jedan novi Orban. Dakle, oni ne žele izbeglice. Ali izbeglice žele kod njih.
…do geopolitičkog inženjeringa
Međutim, daleko krupnije pitanje od pitanja kvota za izbeglice jeste pitanje manipulacije tim ljudima. Ili barem potencijalne manipulacije.
Iz fizike znamo da je sila proizvod mase pomnožene sa ubrzanjem. Masa već postoji. Sastavljena je od ljudi koji, rekosmo, beže od bombi. Ali oni ne beže u prvu slobodnu zemlju, već beže i ka boljem životu jer znaju da rat jednog dana mora stati, da će ih neko iz susednih zemalja kad-tad vratiti, a da ako jednom dobiju papir, na primer u Nemačkoj ili Švedskoj, tu i ostaju. Pored tih izbeglica koje se, manemo li političku korektnost, mogu nazvati i ekonomskim izbeglicama — jer biraju mesto konačnog staništa, pojavio se i veliki broj ljudi koji se vodi računicom: „kakve god muke da imam na putu ka cilju, one su manje od muka ili sigurne smrti mene i moje porodice koje me čekaju kod kuće“.
Za razliku od naroda koji teže sopstvenoj državi, ovi ljudi teže sopstvenom životu i jedina briga im je sopstvena koža. U takvoj situaciji oni reaguju praistorijski, nagonski. Cilj je spasiti goli život, a način je masovnost.
Najnovija, ali već toliko puta i na različitim mestima viđena vest, kaže da su na makedonsko-grčkoj granici izbeglice oterane suzavcem. Ali ti ljudi kao alternativu suzavcu imaju bombe, pa će se sigurno vratiti kad se oblak suzavca raziđe. Ako ih ne puštaju, oni se samo gomilaju, pa im brojnost postaje sve veća. Na veliku masu ubrzanje i ne mora da bude veliko da bi sila bila velika.
A sila je tolika da ako sad niko ne manipuliše tim ljudima — a ne možemo tvrditi ni „za“ ni „protiv“ — svakako da današnja izbeglička kriza može nekome poslužiti sutra za ljudski inženjering koji kao krajnji cilj može imati politički i geopolitički inženjering. Naprosto, ko će da puca u masu golorukih ljudi? Niko. A kad u njih niko ne puca, ti ljudi mogu da stignu gde hoće. I tamo gde stignu, urade šta hoće.
Ako je ljudski dlan najmekša stvar na svetu, da li je onda ljudsko telo, odnosno mnoštvo ljudskih tela najjače oružje na svetu. Izgleda da može da bude.
