Zajednička evropska vojska koja će da štiti Evropsku uniju od migranata?
Češki predsednik Miloš Zeman kaže da je glavni nedostatak EU to što nema zajedničku vojsku da „odbrani“ granice od izbeglica.
Poput Mađarske, i Češka je spremna da rasporedi vojsku duž svojih granica, iako očekuje tek oko 7.000 zahteva za azil. Premijer te zemlje Bohuslav Sobotka traži od EU da zaštiti granice šengenske zone, a ministar finansija Andrej Babuš predlaže da one budu zatvorene i poziva NATO u pomoć.
Ideju o evropskoj vojsci je, u drugačijem kontekstu, pre godinu dana „oživeo“ Žan Klod Junker kada je stupio na dužnost predsednika Evropske komisije. Zajedničke oružane snage bi štitile EU od spoljnih pretnji i služile da se „pokaže Rusiji da se ne šalimo sa odbranom evropskih vrednosti“. Izbeglička kriza je u međuvremenu pokazala da „evropske vrednosti“ ne postoje, odnosno da ih svako tumači kako mu odgovara.
Zajednička vojska je, poput zajedničke spoljne politike, zamišljena kao sledeća etapa u evropskoj izgradnji, evolucija ekonomske unije ka političkoj zajednici sa državnim atributima.
Ta ideja, stara šezdeset godina, nikada nije „zaživela“. Francuska, Nemačka, Italija i zemlje Beneluksa su posle Drugog svetskog rata pokušale da ujedine vojske kroz Evropsku zajednicu odbrane, ali je od te ideje odustala Francuska, čiji je tadašnji predsednik Šarl de Gol u njoj video opasnost od gubitka suvereniteta, dok su se tada uticajni komunisti plašili da bi takva vojska mogla biti suprotstavljena Sovjetskom savezu.
Ni naredni pokušaji da se napravi zajednička vojska nisu dali rezultate. Lisabonska povelja o funkcionisanju Unije ostavila je mogućnost zajedničke odbrane „kada Evropski savet jednoglasno donese odluku“. Od 2007. godine Evropska unija ima dve jedinice za brzo delovanje od 1.500 vojnika koji nikada nisu bili u borbi.
Nezainteresovana za razvijanje zajedničke odbrane, Francuska se poslednjih godina okrenula čvršćoj saradnji sa NATO–om. Napuštajući nezavisnu odbrambenu politiku sa Nikolom Sarkozijem u Jelisejskoj palati ušla je u komandne strukture severnoatlantskog saveza.
Najveći protivnik ideje o zajedničkoj vojsci je Velika Britanija, sa čijom vojnom snagom jedino može da se meri francuska. Nemačka, na čiji plan se oslanja Junker, glavni je pobornik vojne saradnje u Evropi. Taj plan, koji je iznela prošle godine, poziva na hitno formiranje zajedničke vojske. Nemačka kancelarka Angela Merkel želi da iznudi podršku od britanskog premijera Dejvida Kamerona i zauzvrat nudi da podrži njegove zahteve za većom autonomijom unutar EU.
London se plaši da bi takva vojska mogla da smanji uticaj NATO–a u EU i ugrozi američko–britanske interese na kontinentu, koji predstavlja i važno tržište za njihovo oružje. SAD sa svoje strane vrše veliki pritisak na evropske članice NATO–a da povećaju vojne budžete i više se angažuju unutar saveza, podstičući strah od Rusije. Vašington je na ideju evropske vojske uvek gledao kao na pretnju po svoje interese, iako ga evropski saveznici ubeđuju da će to biti komplementarna vojna sila.
Ideja Angele Merkel ne nalazi na više entuzijazma ni kod drugih članica Unije. Mnogi sumnjičavo primećuju da je sa izborom Junkera Evropa postala više germano–centrična, u čemu vide glavni problem za formiranje zajedničke vojske.
Ta ideja nije ostvarljiva i zato što podrazumeva da, prema sadašnjim poveljama, za nju glasa svih 28 parlamenata država–članica. U trenutku kada se dovodi u pitanje jedinstvo Unije, ta mogućnost je isključena.
