Kosačov je ekskluzivno za „Ruski ekspres“ i „Rusku reč“ prokomentarisao predstojeću konferenciju o „suzbijanju sve jače proruske i antievropske retorike u srpskoj javnosti“.
Kako se dogodilo da tako neznatan lokalni događaj iznenada (i da li baš iznenada) dobije tako moćnu finansijsku i medijsku podršku? Može li Rusija nešto da ponudi nasuprot Rokfelerovim i Soroševim fondovima u smislu meke moći? Ako može, kako da to učini i da li Rusija uopšte treba da reaguje na takve antiruske aktivnosti?
„Prema mom mišljenju, u naše doba nije korektno suditi o nekoj akciji po stvarnom broju učesnika ili po tome koliko se za tu akciju zaista interesuju ljudi u sredini gde se ona organizuje. Ljudi u konkretnom gradu mogu i da ne znaju da je kod njih nešto organizovano, a zatim sa čuđenjem da saznaju iz medija da se u njihovoj blizini dogodilo nešto ’grandiozno‘ i ’sudbonosno‘“, rekao je Kosačov.
„Mi živimo u doba kada značaj svakog događaja određuju oni koji ga prikazuju u javnosti, kao i način na koji ga prikazuju. Upravo zbog toga malo ko izvan rusko–ukrajinskog konteksta zna, recimo, da je u Odesi spaljeno nekoliko desetina ljudi, ali zato bukvalno cela planeta zna da su dve devojke za skandal u hramu dobile po dve godine zatvora. To formira stavove. Ja bih rekao da nije toliko crn đavo koliko je crno njegovo reklamiranje. I zato se novac, uslovno govoreći, ne ulaže u sale i dvorane, nego u kamere. Prema tome, uopšte ne čudi što su ti događaji skromni i po imenima učesnika i po sadržaju, a iza njih stoje ozbiljne strukture i veliki novac. To znači da će se tamo govoriti ’ono što treba‘ i da će se okupiti samo ’provereni kadrovi‘“, ističe Kosačov.
On smatra da je najvažnije pokazati svetu i dotičnoj zemlji da u društvu postoji nekakav „pokret“, da se odvijaju određeni procesi koji se obavezno moraju podržati spolja. Ta šema je dobro razrađena, i upravo raznorazni fondovi, poput Sorošovog, igraju u svemu tome odlučujuću ulogu, jer se formalno ne može reći da se radi o nekakvom mešanju druge države u unutrašnja pitanja zemlje.
„Šta mi možemo da ponudimo nasuprot takvom pristupu? Razume se, možemo da vodimo sopstveni dijalog sa društvima drugih država. Pri tome je potrebno da i u našem slučaju taj dijalog ne vodi država, i da ga ne vode ambasade, nego upravo društvene organizacije. Mi odlično znamo kakav je odnos naroda Srbije prema Rusiji, imamo šta da kažemo i treba da govorimo. Treba sami da iznosimo naše gledište, jer će ga u protivnom naši oponenti nemilosrdno izvitoperiti. Mi imamo veliku prednost — možemo da pružimo očiglednu faktografsku informaciju o onome što se događa u Donjecku, na Krimu ili u Siriji. I to je informacija iz prve ruke, sa lica mesta“, smatra Kosačov.
Kosačov naglašava da je potrebno da postoje kanali kojima će te istinite informacije stizati do društva, i da postoji želja samog društva da čuje istinu. Ono prvo je posao medija, a ovo drugo je već oblast delovanja političkih i društvenih snaga: političara, poslanika, partija, nevladinih organizacija, itd. Svojevremeno smo govorili o tome kada smo razrađivali koncepciju ruske „meke moći“.
„Čim naši uticajni oponenti kreću u borbu protiv nje, to znači da smo postigli izvestan uspeh. Kako je pisao ruski pesnik Njekrasov: ’On lovi zvuke odobravanja, ali ne u milozvučnim pohvalama, već u divljačkim kricima zlobe‘. Ako su zlobni oni koji treba da budu zlobni, onda to znači da smo mi na pravom putu“, zaključuje Kosačov.